SVET U KOM JE SVE MOGUĆE

Piše: Anima Mundi
Fotografije: Iz privatne arhive

Ana Kapor, slikarka, Beograđanka, živi i stvara već 32 godine u Rimu. Večni grad je došao kao logičan sled kada je 1987. godine diplomirala na Accademia di Belle Arti (Akademiji lepih  umetnosti). Pravac koji neguje u slikarstvu pripada figurativnom slikarstvu. Spoj prirode i arhitekture jasno dominira na njenim platnima, te poput starih majstora, Ana ume da stvori likovno izazovan prizor, koji ljubitelji umetnosti vole i cene.

Svoje samostalne izložbe imala je na ostrvu Kapri, u Milanu, Rimu, Breši, Frankfurtu, Lincu, Firenci, Budimpešti, Bolonji, Torinu, Beogradu, Novom Sadu. Učestvovala je na mnogobrojnim grupnim izložbama u Italiji, Nemčkoj, Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Portugalu, Francuskoj, Turskoj, Maroku, Egiptu i u Americi. Njeni radovi su deo brojnih privatnih i javnih kolekcija širom sveta. Ova divna umetnica, slikarka, pleni svojom harizmom, spontanošću i delima koja nas osvajaju, ćerka je velikog Mome Kapora i majke Ane Pjerotić.

Ana Kapor i Vladimir Pajevic (1)

Šta je za Vas slikarstvo i zašto baš ono kao umetnički izraz?

Slikarstvo je ulaznica u svet gde je sve moguće i u kom sve zavisi samo od mene. Postoji vrlo malo profesija, možda samo nekoliko, koje dozvoljavaju ovakvu slobodu.

Ono za mene predstavlja prirodni vid komunikacije sa drugima, ali u isto vreme i način da samoj sebi objasnim neke stvari.

Od malena sam crtala i mogu sa sigurnošću da kažem da sam oduvek znala „šta ću da budem kad porastem“. Nikada me ništa drugo nije ni približno privuklo onoliko koliko slikarstvo. Velika je sreća rano otkriti sopstveni put, jer na taj način stvari idu prirodnim tokom, polako i bez korišćenja prečica. Kada sam se sa devetnaest godina upisala na Akademiju Lepih umetnosti u Rimu, već sam iza sebe imala mnogo godina bavljenja slikarstvom, i zahvaljujući tome, bilo mi je neuporedivo lakše nego onima koji su se prvi put susretali sa problemom prepariranja platna, ili pravilnog korišćenja boja.

Svako jutro slikate, sa suprugom Vladimirom Pajevićem, u istom radnom ambijentu, okrenuti leđima jedno drugom. Svako ispred svog belog platna. Kako izgleda taj ritual pripreme za slikanje i da li Vam se energije prožimaju?

To je jedina situacija u kojoj smo okrenuti leđima jedno drugom, inače gledamo uvek u istom pravcu! Ali kada slikamo, svako ima potrebu da zadrži i nastavi da istražuje sopstveni svet bez „kontaminacija“ partnera. Čest je slučaj u brakovima dva slikara da, vremenom, slikarstvo jednog počne da liči na slikarstvo onog drugog. To je opasnost koja uvek vreba kada se radi o ljudima koji, osim što dele život, dele i likovne afinitete. Mislim da se to nama nije desilo, iako smo preko trideset godina zajedno, i da je svako od nas uspeo da sačuva sopstveni likovni jezik.

Volim da slikam ujutro, dok sam sasvim odmorna, uz prirodno svetlo. Ali mogu da radim u svim uslovima i bez nekih preteranih priprema.

Izlažete u velikim i značajnim svetskim galerijama, Vaša dela lako komuniciraju sa ljubiteljima slikarstva. Da li osećate da ste Vi na svim tim mestima gde su i Vaše slike, jer ste u njih uneli deo Vas, onog najlepšeg, najkreativnijeg i najsmelijeg?

Posao slikara je vrlo specifičan. U prvoj fazi, dok stvara, slikar je osuđen na samoću. Ovo se posebno odnosi na slikarstvo kojim se ja bavim, jer ono zahteva mnogo vremena i rada. Iako, dok radim, slušam muziku, ponekad čak i razgovaram sa prijateljima koji svrate da me posete, slikarstvo je ipak samotnjački posao i podrazumeva neku vrstu isključenja iz ostalih, svakodnevnih aktivnosti. Ali, onda dolazi druga faza, trenutak kada slika izađe iz ateljea. Taj deo je sasvim različit. On podrazumeva putovanja radi izložbi, upoznavanje mnogo zanimljivih ljudi, intervjue… Na neki način, ove dve faze su u suprotnosti, ali su ipak obe sastavni deo našeg posla.
Volim da gledam reakcije ljudi na moje slike, kao i da razgovaram sa onima koji dođu na izložbu. Neki od kolekcionara koje sam tako upoznala, postali su moji dragi prijatelji. Raduje me činjenica da su neke od mojih slika u muzejskim kolekcijama širom sveta, što znači da su sebi obezbedile mogućnost da ih neki drugi, “novi” ljudi gledaju i onda kada nas više ne bude.

Kažu da slikari najduže žive. Radite meditativni posao u kojem nema previše stresa, ili se to nama tako čini, i svakim potezom četkice sve ste bliži konačnom rešenju slike. Kada znate da je poslednji potez četkice i završetak umetničkog dela?

Slikari umiru vrlo mladi, ili žive jako dugo. Ovu prvu mogućnost sam već propustila.
Vaše pitanje je vrlo interesantno. I ja se često pitam kada je trenutak kad se treba zaustaviti. Ponekada jasno osetim taj trenutak, ali ima situacija kada ga, radeći, propustim, i tada rad odjednom izgubi svoju svežinu. Ovo se prevashodno odnosi na radove na papiru, jer je platna uvek moguće „spasiti“ kada se tako nešto dogodi. To je jedna od velikih prednosti slikarstva. Ne postoje greške koje su fatalne i koje nije moguće ispraviti. Moje slike su rađene klasičnom tehnikom, ali ipak dajem sebi slobodu da, uz delove slike koji su sasvim završeni, nastave da žive i oni koji su namerno ostavljeni nedorečeni. Preterano uglancane slike me ne privlače. Volim da se na slici oseti sve ono što se dešavalo dok je nastajala, što podrazumeva i greške. Mislim da se prava tajna slikarstva krije upravo u onome što je podslikano, što se nalazi ispod gornjeg sloja.

Imali ste za uzor oca Momu Kapora, koji je svakodnevno stvarao, slikao, pisao. Inficirani ste stvaralaštvom još u detinjstvu, kako gledate danas na taj period života?

Živela sam u jednoj srećnoj porodici i to me je zauvek obeležilo. Nadam se da će i naš sin Luka jednog dana tako da govori o Vladi i meni. Moja majka Ana je upoznala tatu u vreme kada je bio mlad i potpuno nepoznat, i u gotovo 30 godina koje su proveli zajedno, naučili su mene i moju sestru Jelenu šta znače ljubav i podrška. Njihova veza bila je suštinski jaka, pa su, iako ih je život kasnije razdvojio, njihove sudbine ostale zauvek prepletene. Imali su veliku privilegiju da krenu zajedno od nule i da zajedno dožive veliki tatin uspeh. Od prvog teksta u novinama, preko prve radio drame i prve knjige – sve „prve“ stvari su im se dogodile dok su bili zajedno, i to je neprocenjivo iskustvo koje je moguće doživeti samo jednom u životu. Nikada mi nisu bile jasne mlade žene koje su u potrazi za slavnim, sredovečnim muškarcima. Pa najbolji i najuzbudljiviji deo – početak, već je prošao! Kako to ne shvataju?

Danas je na svakom polju velika konkurencija, tako je i u slikarstvu. Umetnost pripada svima. Kako danas mlad slikar pronalazi svojim delima put do očiju i duša koja će voleti njegova dela?

Nekada je bilo dovoljno da slikar slika, a sve drugo su radile mecene. Danas nije dovojno biti samo dobar slikar. Potrebno je posedovati i niz drugih karakteristika da bi se opstalo na surovom likovnom ringu. Ponekad mi se čini da je jednako važno, uz dobro slikarstvo, imati i dobru priču. Milenu Pavlović Barili ili Fridu Kalo uvek vezujemo i za njihove neobične sudbine, osim što volimo njihov likovni jezik. Slikarstvo i biografija slikara se danas prodaju u paketu „all inclusive“.

Mladim slikarima danas je jednako teško kao onima koji su bili mladi pre pedeset ili sto godina. Ništa se suštinski nije promenilo. Uvek je jednako teško ljude zainteresovati za sliku, ali je tim veće zadovoljstvo kada se to dogodi. Uvek je teško izložiti se sudu drugih i sa blokom krenuti u potragu za galerijom. Neki od galerista koji su me davno odbili, danas me pozivaju na izložbe, i to je najbolji dokaz da je potrebno biti uporan, i ne odustajati kada stvari ne idu onako kako smo zamislili.

Imam sreću da sam se oduvek bavila figurativnim slikarstvom, koje ima lakši prolaz do publike, pa sam tokom svih ovih godina uspela da zainteresujem lepu grupu ljudi koja prati ono što radim. Ali, i da nikog živog ne zanima ono čime se bavim – nastavila bih tvrdoglavo da pravim moje slike. Slikarstvo je, u mom slučaju, prevashodno lična potreba, pa tek onda sve drugo.

Tema decembarskog broja RYL magazina nosi naziv PODRŽI ME! Koga podržavate? Ko Vas podržava?

Podržavam sve one lepo vaspitane, ljubazne, blage, dobronamerne ljude, koje srećem gotovo svakodnevno u najrazličitijim situacijama. Kada sam u mogućnosti da učinim nešto što bi nekome od njih pomoglo, rado to uradim. Ne podržavam one pretenciozne, zaljubljene u sebe, nezainteresovane za tuđe sudbine i preterano željne uspeha i slave. Prepoznam ih odmah i bežim od njih glavom bez obzira.

A što se mene tiče, ne očekujem da me bilo ko podržava. Slikarstvo je disciplina kojom se bavimo na sopstveni rizik, pa zato i posledice snosimo sami. Slikari su gotovo u svim zemljama prepušteni sami sebi. Što pre to shvatite – pre uključite sve motore i svoju energiju usmerite u željenom pravcu.

U suštini, najjača sam kada mi ne ide, kada su okolnosti protiv mene i kada me niko ne podržava!

Tags: