ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
У осмомартовске дане учествовала сам у трибини посвећеној посвећености жена. Учествовале су жене из свих верских заједница и Цркава. Могле смо да говоримо и уопштено о посвећености човека послу, породици – животу.
Ослањајући се на интуицију, али и прошлогодишње учешће на трибини истог назива (Жена, верска култура и савремени свет) и организације, пратила сам траг сличности и разлика између традиционализма и модернизма, одабравши за поменуто овогодишње излагање тему – Жене из прошлости као узори у садашњости. Успела сам делимично да поменем све планиране узоре: Свету Лидију, Ксенију Атанасијевић, Исидору Секулић, Свету Нину, али и Босиљку Лончар и њено сведочење у филму Ивана Јовића Завештање, драге и поштоване научне и културне раднике и стражитељке над смислом и врлинским животом данас: Александру Павићевић, Сандру Шћепановић, Ирину Деретић, Марију Јефтимијевић Михаиловић, Моњу Јовић, Милицу Ракић, Маријану Ајзенкол и многе друге које су већ препознате као оне које чувају и ову савремену културу, и као чуварке националне и женске културе, културе личности.
Данас смо непотребно оптерећени неким улогама које не би требало да буду толико доминантне, које су можда прецењене, које оптерећују савремене жене и човека уопште. Савременом човеку је потребан ангажман, потребна је духовност, духовна оствареност. Данас се човек оптерећују естетском оствареношћу, императив лепоте неког физичког савршенства, телесног савршенства и тако даље, а занемарују нешто што је много важније. Данас смо оптерећени и улогама. Имамо разне улоге, али имамо и нереалну свест о томе да можемо да будемо најбољи у свему и да на свим пољима и у свим улогама будемо веома успешни. Та усредсређеност некога који је постао светитељка или личност коју памти историја науке, уметности, говоре о важности сабирања и усредсређивања енергије на један циљ и на једну улогу, а то је и тема овог броја – Страст у послу као аутентичност.
Мишљења сам да је то генерално проблем човека, али посебно женског бића – зато што имају (имамо) пуно улога и тада се у мноштву њих распарча и изгуби личност. Важна је преданост једној улози, једној мисији, и то духовној мисији која је носећа за све друге подгрупе улога – најважнија и она која саставља личност. Илузија је, заправо, тежња савременог човека да буде свестран.
Живимо у времену струке и стручњака, па тако рецимо имамо стручњаке за све органе ако је реч о медицини, за све аспекте естетике (стопала, нокте, лице…) и то важи за све друге области – психотерапију и остале области – и у томе се ствара илузија да уз помоћ свих тих струка ми можемо да будемо комплетне личности, свестране личности које све постижу. Човек је у тој машини света веома дубоко уроњен и заробљен. Таква заробљеност доноси површност, одсуство духовности, одсуство личности у том бескрајном маратону постизања савршенства у, на пример, естетском смислу. Ту се личност губи.
То, бити личност и бити комплетна личност, не постиже се сваштарењем, већ се постиже или страдањем (невољно) или својим избором, жртвом, пожртвованошћу, посвећеношћу једној ствари. То су и ови многи примери светитељки и научница, истраживача, књижевница, професора, жена из народа, где све оно што се у тој посвећености и у тој жртви изгуби, бива на неки начин враћено на лицу, али пре свега личности тих жена. Уколико не покушавамо све, уколико не тежимо свестраности као сваштарењу пуком, доћи ћемо не само до квалитетније личности него и до веће универзалности. Дакле, не може се ставити знак једнакости између свестраности и универзалности.
Сваштарење је израз који се тиче свестраности у том лошем смислу, где се бавимо свим и свачим и ништа не постижемо. Не да не постижемо у смислу да нас неће памтити историја, већ заправо не постижемо пуноћу личности, не постижемо ово што сам видела у лицу Босиљке Лончар и сигурна сам да је тога било и јесте и код Ксеније, Свете Лидије и свих других поменутих врлих и великих личности.
Када се човек жртвује за нешто велико, нешто вредно, када и страда за нешто велико и вредно, онда је величина лична једнака величини циља коме је посвећен, а тај циљ може да буде и праштање, може да буде очување људског достојанства, очување нечијег живота у нехуманим условима и много тога другог. Исцељивање личности и комплетирање личности је заправо посао за цео живот.
Човек неће погрешити ако занемари нешто што је за малена, нешто пролазно и у једном периоду живота делује као најважније. У педагошко-едукативном смислу важно је скренути пажњу да и данас, као и у прошлости, треба бити посвећен нечему што је велико, вредно, да се треба жртвовати за нешто што није површно или на ʼкратак путʼ исплативо.
Није духовност ни само породица, није духовност ни само каријера, није духовност ни држати књигу, па макар и Молитвеник или Пролог била. Живот у духу не времена него онога што је вечно – духовност је. Већ и сам живот је духовност.
Комплетирање личности, та целовитост и исцељење личности је немогуће постићи у једном времену. Ми не можемо бити свестрани у једном временском интервалу, већ се то само сукцесивно досеже, дакле не може симултано. То је просто ствар људске коначности. Различите улоге се не могу афирмисати у исто време. Не може се у исто време и забављати и проводити и учити и бити посвећен науци, цркви, породици, каријери, али може једно по једно, сукцесивно – дакле у различитим временима. Тако да је та пунина личности или тај интегритет, целовитост – комплетирање личности ствар смењивања неких улога у различитим временима. А у нашим бићима, у нашем сећању, на нашем лицу се виде сви ти слојеви. То су као неке археолошке наслаге, као што се у тим геолошким процесима таложе разни слојеви, тако и у историјским процесима, тако и у једној личности, у једном животном веку се разне наслаге надовезују на једној истој личности. Смисао лепоте проистиче из духовне димензије ношења живота. Страст и посвећеност било чему од овог живота треба да води бестрасном миру светог, непролазног живота.
