PIŠE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ
Život je putovanje. Putovati kroz svetove sebe, svetove vidljivog i nevidljivog, između slova, upleteni u harfove, u Vreme, uspinjući se ne bi li savladali brdo sopstva. Odigra sudbina svoju ulogu, mnogo toga i iz snova.
Možda starim, pa mi se učini da je život zapravo ono što se u trenu oka doživi između te dve, ogromne i neme, za nas ljude neizvesnosti, za Stvoritelja ljudi i svetova izvesnosti koja prethodi životu, to jest ovom putovanju i te velike tišine, smrtne tišine koja joj sledi. Najteže je voditi dijalog između sebe i sebe.
Dok mi ono prvo moje manje daje obmane, to mi ono moje drugo daje istinu. I što je veća istina, ona je najdalja od mene. Ostaje samo monolog ćutljivog pogleda Tajne koju bi da dokučimo. Čovek jeste omeđen sobom, svojim telom, ali zapravo tamo dokle doseže ljudska misao su i granice ljudskog sveta. Zato i jesmo putnici koji tragaju kroz svetove.
Kada još nije bilo ničega, ni Prostora ni Vremena, Stvoritelj Vremena je odabrao od svih stvorenja da čovek istupi napred od ne-bića do bića, tragajući za Istinom, sledeći paradigmu stvaranja svetova, kao nositelj i prenositelj poruke. Ne bilo kakve poruke. Božije poruke.
Prva reč koju je Stvaralac svih svetova uputio svom izabraniku Muhamedu hvaljenom je prvotna poruka koja je bila inicijacija u istinsko postojanje, u svedočenje, a glasila je „Uči, čitaj“.
Ipak, čovek počiva sa dna naslaga svoje prolaznosti. Ipak, oči kazuju sjaju, bez obzira što ih neka reč zakuje, duša je ta koja sanja, putuje i živi. Može duša sanjati sve svetove, daleke i izvan nas samih, telo miruje i živi taj san, jer Neko čuje kako kaplje slovo po slovo, vrelo kao olovo sa dna duše. Čuje i uzdah tajanstveni, da bi bio otkrivena Tajna, baš na tom mestu. Baš tu, posred srca, da do kraja sveta volimo. Ovaj svet je pozornica Sunca kome Mesec nađe put za povratak. I tako ukrug i krugove svojih svetova. Baš takav je i čovek, satkan od svetova sebe ukrug.
Svaki je putnik ispisan pergament papira na kome se kaplja mastila probija kroz beline da duša može smirena da putuje do kraja svoje priče. Ne tražeći sreću nego Mir, Večni Mir svoje duše nad oblakom srebrne kiše da bi nam osvetlio Put snu koji ne prestaje, već putuje svetovima duše kroz mrak i zrak da nas vetar ne rasprši u prah među ljude. Kolike li lepote Sveta i svetova traže čoveka? Pa kako ne vidimo kad srcem svedočimo i čitavim svojim bićem, koristeći jezik razuma koji je samo čoveku dat?
Bože, pa kako lepo zora zamiriše i kako iz tame izniču oblici Sveta i svetova bez senki i neprizora, već su same suštine iz koje izvire Svetlost stvaranja i postojanja. Ništa tu čovek ne čini. Ništa ni ne može učiniti niti stvoriti. Stoji usred Sveta omeđen svetovima sebe i prostora metafizike. Stoji i svedoči.
Kada se nađem sa ove strane zastora zemnog, rukom mahnem po zraku da se vidim u tom beskrajnom prostoru. Ne vidim se. Ono što me svedoči postojanjem je moja misao, želja, molitva po meri čoveka da poseduje.
Vreo dah zemlje i iz samo jedne semenke se rodi stablo da nas u hladu svojih krošnji behar čuva kroz koren, kroz stabljiku i izdanak, da postignem svrhu sebe. Pa kakav to svet želim na ovoj prelepoj planeti čoveka?
Istoriја ljudi je prašnjava, istina postaje laž, a laž istina, i tako smo se izgubili u svetu ludila. Popadale su slike po galerijama iz zlatnih okvira ljudi koji su mačem sekli svoju senku, ne i niti svog sebeljublja u kog su upleteni. Pobeđeni i pobednici. Koga su pobedili bedom svakog boja osim onog u sebi, kad se topla krv rastvori u vodi i sećamo se svih izmišljenih uloga, preteški kostima i plećima. Onih ljudi koji su merili daljinu sebe i plena da bi srce izvadili i da im takvima na kraju nema leka.
Noseći grbu na leđima svog ega, ne držeći u šaci zemlju da se sebe prisete, svoje pradomovine i da je prah od tela, da je kraj izvestan kad dah ne bude maglio trag na ogledalu sebe.
Kako smo to ožedneli kraj svih voda i zaboravili da i najgušći mrak može razbiti samo jedan titraj sveće? Vidimo li kako zemlja upija naiskap svaku kaplju vode slivenu niz oblake, a mi i dalje pijemo slane vode?
Ko od nas nije okusio snagu trenutka kada se slomi Svet? Napola i ceo Svet sravnjen u ništa, pa posumnjaš u zdrav razum. Ko nas to namah iznova oživi i dah vrati od svog Daha kao sa početka stvaranja na kojoj beše čarobna Reč „Budi“ – i ono biva? A nigde nikoga, ni jednog živog stvorenja osim punine bola u grudima, gorkog iskustva privida koje se zbiva kao sudbina zapisana na pergamentu papira svoje razapete kože.
Koliko puta sam htela ogledalo sebe slomiti u hiljade delova i svetova i da počnem iznova i iznova smejući se svojoj nemoći. Htela sam neki novi svet, po meri ili ne. Htela sam stari svet, onaj kad su ljudi hodali po zemlji bosonogi i kad su sejali seme da iznikne i da se rodi hleb nasušni.
Želela sam da se vrati svet u kojem su ljudi svojom svetlošću, kao dokaz Njegovog postojanja i Svetosti, hodali i obasjavali put ispred nas. U hladu čovekove mudrosti čuvali smo jedni druge više nego sebe i zato nismo bili zavedeni čarima i varljivim činima ovog sveta koji je lepljiv i prepun iluzija.
U eri globalnog ludila, povijeni hodamo beskrajnim pitanjem: Da li poruku nosimo ili njom postajemo? Ipak, nisu li upravo strpljivi obilato nagrađeni? Stvoritelj svetova nam kazuje i kune se:
„Tako Mi Vremena, svaki je čovek gubitnik, osim stpljenog i onog koji savetuje (i čini) dobročinstva.“
Svako ima svoje vreme i svoje svetove u koje se smesti po meri svoje duše ili po meri bezdušja.
U taj svet harfova sam se skrila. Svet odškrinutih korica Knjige, gde spoznah da nisam sama. Da ima svet ljudi koji nas spajaju damarima vaseljene svojih posebnosti i različitosti Njegovog stvaranja i sa njima idemo putem ka Tebi. To je ružičnjak ljudi i kao note raznorazni, žuboreći jezici. Upravo tu, u tom vrtu ruža, počiva suština tajne Rizničara.
Postoji u Svetu ozbiljnih iskušenja, neka kriva osovina sile koja mlinskim točkom melje, baca bombe, ostavljajući duboke rane na zemlji, na ona mesta gde je Svetost Stvoritelja ostavila trag i amanet ljudima da ljubi bližnjeg svoga, na mestu gde je uznesena duša pomazanika, ali i putovanje hvaljenog, odabranog i zahvalnog iz plemena Kurejš u metafizičke sfere, a po volji Boga. Isus/Isa i Muhamed hvaljeni, bili su prijatelji siromašnima i potrebnih i svih onih koji čeznu za svetlošću njihove lepote, date im od Svetlosti Božije.
Neka niko nikada više to ne čini, da prestanu predrasude, mržnje, kletve, zablude i odmazde, da niko nikome ne oduzme um niti srce, niti komad zemlje, niti jedan svet, cvet, niti jedan list masline. Nije to nama dato i nismo za to stvoreni. Pa zar se nismo spašavili Nojevom/ Nuhovom barkom? Zar nismo i mi kao semenke spašeni u baš toj barci da bismo Svet od zla spašavali?
Svet po meri čoveka je stvoren. Čovek more može pregaziti i iz najvećih dubina može vaditi bisere i korale, pa zar ne vidiš, voljeni čoveče, šta vode čine kad molitva sa neba pada?
Ne treba nam ništa osim Sunca spoznaje, opijeni vinom Njegove ljubavi. Svet u kojem suza spira bol nepravde i kajanje, sapleteni u Vreme kao određenje da su ljubav, dobročinstvo i praštanje Svet u kojem merimo sebe i otkucaje srca.
Zar se ne prepoznaje da je, nakon tuge, baš tu gde najviše boli i najžešće kida ta tačka spajanja — kap iz pera sudbine. Tu su sva vrata Milosti otvorena za sve svetove po meri duše.
Strpljenje je svet, jer sve se vraća osim nas. Mi putujemo iz Sveta u Svet, daj Bože, duše smirene, svakoga od nas. Kao putnik, shvatih da sam oduvek stvarala svet oko sebe po meri svoje duše, koju Ti voliš. Jer čovek i nema svoj prtljag. Sve što ima nosi u sebi. Svoj svet. „Ali doista, nisu slepe oči, nego su slepa srca u grudima“, kazuje nam Stvoritelj Vremena i svetova, u Kuranu časnom.
Zato, dušo, probudi se!
