PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: ANTON WELT
Kažu da umetnost oponaša život, ali sve češće se čini da je život taj koji piše najneverovatnije, najnapetije, najdirljivije i najapsurdnije priče. I dok fikcija ima svoja pravila, žanrove i dramaturgiju, život ima samo jedno pravilo – da nema pravila. I baš u tome leži njegova nadmoć. Ne zato što je uvek pravedan, jasan ili smislen. Već upravo suprotno – zato što je nepredvidiv, surov, čudesan, komičan i dirljiv na načine koje nijedna radnja, ma koliko pažljivo konstruisana, ne može unapred da pretpostavi. Volim da kažem i godinama stojim iza toga: “Život ima najbolji scenario za nas.” Mi to niti možemo izmaštati, niti možemo sanjati, niti šahovski odigrati.
Učiteljica nas je još u osnovnoj školi učila da svaka dobra priča mora da ima uvod, zaplet, kulminaciju i rasplet. Mora da bude “uverljiva”. Da ima motive i posledice. Da prati logiku. Ali život ne zna za te smernice. On se piše sam, rukopisom koji ne bira žanr. Danas ste lik iz komedije, sutra iz tragedije, a prekosutra iz neke apsurdne bajke u kojoj se ne zna ko je junak, a ko zlikovac. I to je njegova veličanstvena moć.
Život često uspe da napiše priče koje ni jedan pisac ne bi smeo da potpiše. Zašto? Zato što je stvarnost jača i stvarnija od fikcije same. U areni u kojoj smo režiseri sopstvenih života, dodeljujemo uloge u svom žanru, međutim nekad se priča ne razvija u željenom pravcu i onda se pušta životu. Pustiš i veruješ. Dišeš i veruješ. Osećaš i veruješ. Jer nešto se dogodilo, a nije se moglo ni izmaštati da će se materijalizovati. Tada smo svesni da je život napravio zaokret koji niko nije očekivao. I šta ćemo sad?
Neočekivane situacije i nove uloge koje mi život nametne dobijam na putevima kojima hodim. Mislim da kada se avion spusti na neku daleku destinaciju ja dobijam novu ulogu i oživim u nekom drugom obliku. Tada sam budna i svesna, tada sam u najjačaoj koncentraciji. Tada sam ja – ja. I u susretu sa Nepalom, možda najviše, i u podvodnom svetu Indijskog okeana, dok letim u balonu iznad Kapadokije, dok krstim mog kuma Kineza Pola, sada Jovana, dok kumujem na venčanju Tajlanđanke i „najjačeg“ bankara u Frankfurtu. Ovo su oni filmovi o kojima nisam mogla ni da sanjam. Životni, lepi, nežni, umilni, zavodljivi, dobri. Kreiram i pišem iz lepote i dobrote jer će te dve imenice spasiti svet. Nije fikcija već je stvarno.
U retkim trenucima, stvarnost zna da zasija svetlošću koja je dublja i jača od svake izmišljene sreće ili nesreće. I onda kada vam se film dešava in vivo dolazi ona čuvena rečenica: “U, jbt, od ovoga može da se rikne!”
A skoro sam riknula od scene: Moj bivši muž i ja stojimo rame uz rame sa našim sinom maturantom. Prošlo je deset godina kako smo rešili naš odonos u brzini i na daljinu, a kao stubovi stojimo i gajimo naše čudesno dete. Bio je ovo jak susret dvoje jakih, zrelih ljudi, pomešane prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Verujemo da svaka osoba nosi priču koja može da nas promeni. Ne fikciju, ne fantaziju – već sirovu, nefiltriranu istinu života. Ljudi ma koliko delovali banalan na površini, u dubini su beskrajno bogati – strahovima, snovima, čudima, gubicima i pobedama koje se ne beleže u vestima, ali ostavljaju trag u duši. I zato je sve stvarnije od fikcije.
Dobrodošli u broj u kojem život ima glavnu ulogu. Gde mašta zastaje, a život govori.
