PIŠE: MIRKO VINČIĆ
Mali Mirko: Hej, Veliki, kaži mi iskreno – da li si ikada pomislio, kada smo bili mali, da će ova naša igra sa kamerom postati nešto više? Sećaš li se onih prvih slika u lučkom gradu na moru gde je sve počelo?
Veliki Mirko: Ah, Mali, sećam se svega. Svaka slika je bila kao otkriće jer smo u njima videli priču. Umetnost nije u savršenstvu, već u osećaju koji ostaviš kada pritisneš okidač foto-aparata. Nisam nikada razmišljao šta mi fotografija može doneti, jedino mi je bilo važno da snimam jer sam tada bio u svom svetu gde je jedini osećaj bio radost.
Mali Mirko: Ali kako si uspeo da ne odustaneš kada su ti govorili da je to “samo fotografija”? Da nije prava umetnost.
Veliki Mirko: Zato što sam slušao ono što smo ti i ja uvek znali – da je svaka slika deo nas. Nije bitno šta kažu, bitno je šta mi vidimo dok gledamo kroz foto-aparat, taj trenutak koji više nikada neće biti isti.
Mali Mirko: Pa da li si onda postao ono što si sanjao?
Veliki Mirko: Nakon više kontinenata, država i gradova, 55 godina kasnije, postao sam “više”. Shvatio sam da je između raznih profesija i karijera kojima sam se bavio fotografija jedina konstanta u mom životu. Konstanta koja me je naučila da umetnost nije cilj, već putovanje. I da će uvek postojati još jedan kadar koji čeka da ga uhvatiš. Zato nikada ne prestajem da gledam svet tvojim očima, punim čuda.
Mali Mirko: Drago mi je da još uvek svet gledaš mojim očima. Ali reci mi – ako sada snimim ovo što je ispred mene, da li ću uhvatiti trenutak koji nestaje? Ili ću stvoriti nešto novo – nešto što nije ni postojalo dok nisam pritisnuo okidač foto-aparata?
Veliki Mirko: Niti snimaš prolaznost niti stvaraš večnost. Ti samo “otkrivaš” ono što je stalno bilo tu, ali je čekalo tvoj foto-aparat da postane vidljivo. Svaki kadar je kao otvaranje Svetog pisma – tek kada ga pročitaš, shvatiš da je oduvek postojalo. A ti i ja našim fotografijama samo svedočimo o tome. Jer prava fotografija nema datum nastanka – ona uvek postoji.
