SRCE

PIŠE: ANÐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT

Kodeks označava dve ili više voskom premazanih tablica spojenih vrpcom; najstariji je oblik knjige, isprva na pergamentu, posle na papiru; javlja se u 1. veku i zamjenjuje papirus, a u široj upotrebi je od 4. veka. Korice su najčešće od pergamenta, kože ili drva, često obložene kožom ili srebrom, a katkada ukrašene i dragim kamenjem. (Codex Aureus)
(Wikipedia)

Čitam definiciju kodeksa i razmišljam koliko su dvoje ljudi, kada se upoznaju, kao korice knjiga. Lepe, tvrde, nepropusne, ukrašene, doterane i mirišu na novo. Na neizvesnost i na nepoznato.

Iste te korice spajaju se vrpcom sačinjenom od raznih niti, koje su spajale, a nekad razdvajale dvoje ljudi koje se vole. Jer, i korice nisu slepljene… između njih je priča.

Priča, uvek posebna, jedinstvena, a tako različita. Ta priča isprva i bude kao na pergamentu, nekako kruta, sa jasnim pravilima. Ona hoće, pa neće… on je tu, pa nije. Pa se spoje i dodirnu, pa razdvoje kada ih sopstvena uverenja o ljubavi muče.

Kao zakon koji se menja, kodeks ljubavi ne postoji. Neko će reći kako ne postoji. I dodaće, zna se: poštovanje, pouzdanje, poverenje, strast, dopadanje je stalnost… i šta još. I da li je uvek tako… i da li je to uvek ljubav… Jer zakon treba da je opšti. A ljubav je posebna. I uvek drugačija. I ipak, ne može da opšte stane u posebno… obrnuto i može… ali se ne privlače.

Kodeks, zakon, ako i postoji, jeste sama ljubav. Ljubav kao osećanje, ali i kao povezanost i odluka da ćemo biti baš sa određenom osobom.

Naša potreba da volimo, naše je najjače obezbeđenje protiv straha od mržnje i agresivnosti u nama. Ona rešava problem osećaja krivice koji je neodvojiv od ljubavi. Ta potreba se često zanemari u tiraniji da se obezbedimo materijalno. Ali kod nekih i da se obezbede od bliskosti. Postoje ljudi koji tvrde da ljubav ne postoji. I kao uverenje, javlja se kod onih traumatizovanih ljudi koji neutrališu svoje pogrešne predstave, duboko ih potiskuju u nesvesno. Potiskuju i samo osećanje, ali i sve predstave koje su povezane sa ljubavlju. I onda izbegavaju da učestvuju u onome što bi ih bolelo. A boli ih ili primarno roditeljsko zanemarivanje, ili rana neuzvraćena ljubav prve simpatije. I idu kroz život kao bez bola. A bol od usamljenosti raste, i pretvara se u zavinosti od alkohola, lekova, droga, preteranog rada… u užasnu usamljenost. Nepogrešivo biraju partnere sa kojima nikako ne mogu da uspostave stvarni odnos. Kada im se neko koga su kao prihvatili u svoj život ne javi ili ne odgovori na poruku… šta god… te osobe potvrđuju da je ljubav loša i da ne treba da postoji. Međutim, da su se samo zapitali kako se osećaju zbog tog ili tog događaja, i da li kada ne bi razmišljali o tome kako se drugi ponaša, već kako se oni tako osećaju, jer mi baš taj nedostaje… možda bi se pokrenuli i počeli da se bore za ono što žele. Da prihvate da bliskost jeste ponekad trnovita , ali da ne boli. Bliskost se i postiže i raste koz frustraciju… kao i sve što želi da poraste.

Ljubav nije iluzija, ona je stvarna. Ljubav je i odnos, zasnovan je na vezivanju i pripadanju. I treba da budemo sa oni ko nas želi, koji nam stavlja do znanja da hoće da bude sa nama. Ne treba da pokušavamo da preobratimo one koji nam stavljaju do znanja da ne žele da budu sa nama. Ne treba da partner bude taj kroz koga treba da potvrdimo našu vrednost.

Ili pak da jurimo da potvrdimo pogrešna uverenja tipa “niko me ne može voleti…“.

Do polovine prošlog veka, ljudi su se spajali u brakove da bi gradili zajednicu, da bi nešto stvarali. Od polovine pa do kraja veka, postojalo je doba u kome su ljubavne zajednice bile teren da se ispolji individualnost, a u našem veku od ljubavnog partnera tražimo da nam bude psihoterapeut. Da nas razume i omogući potpuni rast i razvoj.

I tu onda nema zakona, niti kodeksa, niti ljubavi. Bar ne one zrele, posebne ljubavi, nekako se gradi lažni odnos u kome su samo moje potrebe važne. Tu nema kreacije, niti stvaranja, produžava se u nedogled adolescentni period samoljublja. I onda imamo problem, i lični i društveni pad.

Jedini zakon koji je ipak važeći jeste poslanica svetoga Pavla Korinćanima.

„Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili praporac koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer delimično znamo, i delimično prorokujemo;
A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično.
Kad bejah dete, kao dete govorih, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kada sam postao čovek odbacio sam što je detinjsko.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat.
A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.“

Za mene, neukidivi zakon i kodeks… i sve! Nadam se i za vas. Krenimo od ličnog…