PIŠE: MILA PAUNOVIĆ, kouč iz oblasti transakcione analize, pod supervizijom
Koautorka i voditeljka ciklusa radionica „Ja, drugi i izbori“ i autorka i voditeljka ciklusa radionica „Biram sebe“.
Kako „pratiti svoje srce“ i šta je još potrebno da bismo to živeli?
Kako da nam srce bude kompas i da osećamo da mi vladamo situacijom, a ne ona nama?
Srce možemo doživeti kao izvor naše životne energije, centar osećanja, neiskvareni deo bića koje je iskreno, nesputano, živo, i zna kada je srećno, kao neki naš unutrašnji kompas. Svi ga imamo i svi, u manjoj ili većoj meri, znamo kada smo u kontaktu sa njim, kada nam je jasno kako se osećamo, šta želimo… Isto tako, dešava se da ga zaboravimo, da zanemarimo činjenicu da je naš unutrašnji kompas pokvaren, zamagljen…, jer i to je život, nekada jednostavno damo prioritet obavezama koje se nižu i ne primetimo da je prošlo dosta vremena od kako se nismo zapitali – kako smo? Može se desiti i da primetimo prazninu ili nemir, ali da nismo spremni da uložimo napor da sačekamo odgovor i čujemo šta nam to nedostaje, jer znamo da posle tog priznanja nismo zadovoljni, mi smo ti koji treba da zasučemo rukave i radimo na tome da nam bude bolje.
SLUŠANJE SRCA
Kako se srce sluša i čuje? Hajde da vidimo šta bi bio potencijalni prvi korak. Da li nam je OK da se samo saslušamo i sagledamo stanje svoga srca – bez cenzure, bez analize i potrebe da odmah i odjednom promenimo stanje? Umemo li da budemo prisutni i iskreno zainteresovani da čujemo sebe?
Ako se vratimo ideji da je naše srce, naš unutrašnji kompas, možemo zamisliti da ima samo dva pola – DA i NE. Postavimo sebi pitanja i posmatrajmo kako naš kompas radi. Pitanja mogu da počnu sa:
– Da li sam zadovoljna … svojim poslom/partnerskim odnosom/odnosima sa prijateljima?
– Da li znam… kako želim da provodim slobodno vreme/čime želim da se bavim/šta me raduje/povređuje/ljuti/inspiriše?
– Da li hoću… nešto da preduzmem da bi mi bilo bolje/da pogledam gde grešim/da tražim pomoć kada shvatim da nešto ne umem ili mi je teško da uradim sam?
Ukoliko je odgovor stigao automatski i suviše brzo, vrlo je moguće da je to naučen, socijalno prihvatljiv, ili odgovor koji smo navikli da dajemo o sebi. U redu je da ga ostavimo po strani i sačekamo drugi, onaj ispod površine. A ako se kazaljka zaglavi na sredini, možemo je odglaviti postavljanjem pitanja na drugačiji način. Odgovori sa DA i NE nam ne pojašnjavaju kako nešto da uradimo, ali nam donose jasnoću i pokazuju kuda želimo da idemo, što je dovoljan prvi korak.
Pored ovakvog samointervjuisanja, možemo postavljati sebi i konkretnija pitanja, npr. „čime sam (ne)zadovoljan?“, „šta mi treba sada?“, „šta želim da postignem ovakvim svojim ponašanjem (time što se ljutim/ignorišem/povlačim..)?“… ako posvetimo pažnju i ne budemo nametali željene i naučene odgovore, odgovor će se pojaviti bilo kroz reč, simbol, sliku, osećaj. Svako od nas zna šta je za njega relevantno pitanje u određenom trenutku, a svako naše ponašanje, ma koliko nefunkcionalno bilo, ima kao uzrok neku nezadovoljenu potrebu. Na nama je da je otkrijemo. Ovakva otvorena pitanja približavaju nas razumevanju svojih potreba, pri čemu su zainteresovanost i strpljenje od velike pomoći.
Postoji jedna super stvar u praktikovanju ovog koraka – što ga više primenjujemo, to lakše i brže vidimo šta nam kompas kaže… srce nam se sve slobodnije obraća, jer želimo da ga čujemo.
PREISPITIVANJE UVERENJA – KOLIKO SE VIDI KROZ NAŠ „PROZOR U SVET“?
Odakle mogu doći ograničenja? Od ranog detinjstva učimo o svetu i gradimo sopstveni plan i program za život – „kakav treba da budem, kakvi su drugi ljudi i svet“, kao i strategije kako ćemo u ovom svetu preživeti i uspeti. Osoba koja u svom sistemu vrednosti ima ugrađenu poruku “u životu je važno biti nasmejan i na usluzi drugima“ ponašaće se ljubazno, biće prijatna u društvu i, vrlo izvesno, prihvaćena i voljena zbog te svoje topline. Iskustvo će joj najverovatnije potvrđivati da je to ispravan stav, u koji ona potom još čvršće veruje. Međutim, pošto smatra da je to njen „ključ uspeha“, ona vrlo lako može zanemariti da su i njene potrebe bitne, da ima pravo da ih zadovolji i odbije zahtev drugih kada ne želi ili ne može da bude „na usluzi“. Ono što joj otežava da shvati i poveruje da ima pravo da odredi prioritete i raspolaže svojim vremenom je postojanje ostalih delova njenog postojećeg sistema verovanja, koji kažu „odbaciće me ako kažem ne“, „ispašću sebična“, „drugi će se naljutiiti“ i slično.
Naša uverenja i usvojeni sistem vrednosti kao da formiraju nevidljivi okvir prozora kroz koji posmatramo svet. Ona limitiraju deo ponašanja, mišljenja, ali i osećanja koja imamo na raspolaganju. Ovo se dešava, jer su razni stavovi i uverenja nastali bez našeg kritičkog preispitivanja njihove tačnosti, usvajanjem stavova sredine u kojoj smo odrastali, donošenjem generalnih zaključaka na osnovu pojedinačnih iskustava, tako da je nevidljivi okvir našeg „prozora u svet“ oivičen i našim stereotipima i predrasudama.
Zahvaljujući novim iskustvima i kontekstima, mi spontano prilagođavamo svoj sistem vrednosti. A ukoliko imamo razvijenu veštinu da pitamo druge, nama merodavne ljude, kako oni kroz svoj „prozor“ vide neku situaciju, to bi značilo da u našem sistemu vrednosti postoji i stav „pitati nije odraz slabosti, već mudrosti“ i da znamo na koja vrata pokucati za adekvatnu pomoć i širenje vidika.
Takođe, moguće je da sistematičnije i uz stručnu podršku otvaramo nove „prozore u svet“, kako bismo proširili sliku sveta i naše uloge i mogućnosti u njemu. Zato su tu edukacije, koučing, savetovanja i terapije, bilo pojedinačne ili grupne. Ja lično volim grupni rad, jer u njemu vrlo jasno dolaze do izražaja snage i ograničenja pojedinačnih sistema vrednosti, a njihova interakcija nudi ogroman izvor razumevanja i inspiracije za rast i promenu.
PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI
I na kraju, kada smo videli da možemo da koristimo svoj unutrašnji kompas, ali da je važno i koliko je širok „prozor kroz koji gledamo u svet“, potrebno je da odlučimo „kuda plovi ovaj brod“. Kapetan je u ovom slučaju naš razum, koji ima kapacitet da objedini ova dva segmenta naše ličnosti i u skladu sa okolnostima ih usmeri pravom putanjom, jer ako idemo u pogrešnom smeru, ma koliko daleko stigli, nećemo biti srećni.
Takođe, razum vidi da nekada upadamo u zamku sopstvenih ograničenja i da je potrebno da preispita i po potrebi prilagodi naš pogled na svet. Kada ga aktiviramo i naučimo da ga koristimo funkcionalno, razum je znatiželjan i voli da postavlja pitanja. Sluša i analizira naša uverenja i odgovore srca, pomaže im da otvoreno i konstruktivno komuniciraju, kako bi mogao da vidi opcije i lakše napravi ostvariv plan akcije. To nije uvek jednostavno, ali veštine se stiču iskustvom, učenjem, istraživanjem… i vežbanjem!
Jasno je da ovo nije završetak kao u bajci „lako i srećno su donosili i sprovodili svoje odluke“, ali ono oko čega se možemo složiti je da razmišljamo i donosimo odluke svakoga dana, nekada manje, nekada više svesno. Naša je odgovornost i izbor da li pratimo DA i NE svog unutrašnjeg kompasa, kao i koliko koristimo razum kao spretnog kapetana koji vodi naš unutrašnji tim u spoljašnjem svetu. Imajuću u vidu da svakako nekim putem moramo ići, na nama je da izaberemo hoćemo li onim na kome će naše srce biti živo i gde ćemo obraćati pažnju na korake dok ih pravimo i proslavljati ih. Svest o tome da hodamo putem koji upravo mi biramo, kao i pohvala sebe, obezbeđuju, pored trenutnog zadovoljstva, i motivaciju za dalje, čime postajemo osoba koja svojim razumom prati i neguje svoje srce.
