PIŠE: MARIJA BUDIMIR, NOVINAR
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Duša sveta, anima mundi, duhovna sila koja oživljava svet… kosmička inteligencija u kojoj učestvuje i individualna ljudska duša… univerzalna i oživljujuća forma bića, unutrašnji aktivni princip svega živoga… Aristotel, Platon, stoici, renesansni filozofi – svi su se sa velikom pažnjom bavili dušom sveta. Danas se dušom sveta ne bavi skoro niko. Sopstvenom dušom još manje.
Duša sveta ne može biti bez duše čoveka. A duša čoveka je danas u velikom problemu. Šteta što ona nije neka tehnologija da može da se restartuje, unapredi, kupi nova, brža, jača. Da se izvadi na sto kafića i izdominira nad drugim dušama. Ili da se okači na fejsbuk i sabere puno lajkova. Neće moći. Duša se neguje, voli, čuva i unapređuje. Ljubavlju prema drugim dušama.
Kada bi čovek imao vremena i seo na klupu neke prometne ulice, naučio bi mnogo. Za samo jedan dan. U tom haotičnom filmu punom jurnjave, mrštenja, nadmetanja, nervoze, tek po nekog smeha, nema mesta za „čaprkanje“ po sopstvenoj duši.
Otuđeni smo. Ne slušamo druge. Ili ih čujemo onako kako nama odgovara. Slušamo samo sebe. Naš problem je veći i bitniji od bilo čijeg. Ne razgovaramo. Klikćemo umesto da pričamo. Setite se samo kako je nekad bilo lepo razgovarati. O praznini taštine. O suštini sveta. Ozbiljne priče koje prerastaju u smeh. Uz kafu, sok, vino, uz mahinalne dodire po ruci, ramenu. Satima i satima. Razgovori preko fiksnog telefona dok nas ne zaboli uvo. Kad bismo opet slušali… Ne samo ljude. Već i ptice, i vetar, što da ne i tišinu. Da nešto čujemo, da naučimo, da se oplemenimo. Da opet saosećamo, uživamo u nečijoj sreći, pokupimo tuđu energiju. Nije teško porazgovarati sa komšijom, pitati ga za zdravlje. Telefonirati roditeljima češće, prošetati sa njima. Umesto poruka, uzeti prijatelja pod ruku i odvesti ga na piće. Što je najgore, otuđili smo se od sebe. Od svojeg Ja.
Žurimo. Kao da smo na trci od koje zavisi život. Toliko žurimo da ni ne primećujemo da smo se otuđili. Žurim! Nemam vremena! Često vidim majke, koje od silne žurbe da decu odvedu na engleski, sport, glumu, sekciju ovu ili onu, ne stignu da stave decu pored sebe, da ih maze, golicaju, poljube sto puta. Jednostavno, ne stižu da ih vole. Onako duboko, iskonski, onako jedino kako valja. Zar žurimo toliko da ne mazimo decu, ne poljubimo partnera za laku noć, ne pročitamo knjigu, ne pogledamo film, ne zastanemo za sekund da udahnemo grad, ljude, ljubav? Od silne, veštačke žurbe, nemamo vremena da vidimo koliko smo srećni, koliko volimo porodicu, imamo divne prijatelje, živimo u lepom gradu. Zastanimo! Pogledajmo kako reka lepo svetluca na suncu. Kako kiša lepo pada na uličnom osvetljenju. Kako smo porasli, uobličili se, kako smo postali ljudi vredni pažnje.
Ubili smo ljubav. Nažalost, većina bračnih parova koje poznajem ne isijavaju ljubav. Sve je u nadmudrivanju. Ko je jači, ko bolje dominira, ko je pametniji, samostalniji, čija je poslednja. Ko se više u tom odnosu muči, ko više daje, a ko uzima. Niko se ne ljubi, ne drži za ruke. Ko je spremniji da prevari, ponizi, bolje besom na bes odgovori, to je postalo suština. Nećemo tako! Te oči ste jednom voleli, te ruke držali, ramena grlili. Tim šalama ste se smejali, od tog glasa se ježili. Nije teško u partneru pronaći opet ono biće koje Vas je ushićivalo, dovodilo do ludila, koje ste toliko voleli da ste odlučili da u korak sa njim idete večno.
Utišali smo svoje duše na minimum. Jurimo, borimo se, a u svemu tome izgubimo ono suštinsko. Nekada smo govorili: „Onaj je malo tvrdoglav, možda ima svoje mane, ali ima dušu“. Voleli smo neke kafiće, jer imaju ono nešto, imaju dušu. To je ta kosmička energija, suština, koja čini da se osećamo lepo, prijatno, ušuškano. Koja nas odmara, od nas pravi zadovoljne ljude.
Moramo da koračamo otvorenih očiju. Da slušamo druge. Da upijamo ljubav, dobrotu. Da pomazimo psa, damo neki dinar prosjaku. Priuštimo umetnost, šetnju, buket lepog cveća. Da se vratimo sebi, prijateljima, porodici. Da kažemo „volim te“. Volim te, volim te, volim te!
Moramo da lupimo šamarčinu zavisti, nervozi, lošem. Energetske vampire ćemo obići u širokom luku, ma nisu nam ni na mapi!
A onda, kad budemo opet vodili ljubav sa svojom dušom, kad se usavršimo, onda ćemo opet biti ono zbog čega se naša planeta razlikuje od svih drugih. Bićemo ljudi, saosećajni, nežni, borci, osmehnuti, spremni na pohvalu, ali i kritiku. Bez sujete.
Sa tim našim dušama, oblikovaćemo opet dušu sveta. Svet činimo mi. Oživimo svet! Vratimo se njemu i sebi. Dajte da opet postanemo oživljujuća forma bića, univerzalna sila, kao što su govorili u renesansi. Nećemo valjda dozvoliti da filozofi pre toliko vekova budu pametniji od nas danas?
