PIŠE: TANJA STUPAR, NLP PRACTITIONER IANLP, REIKI PRAKTIČAR, THETA HEALING BASIC DNA PRAKTIČAR
Kada meditirate u grupi, povežete se sa ljudima na jedan poseban način.
Tako smo se povezale i nas dve. Posmatrala sam je kako odlučno priča o pokretanju časopisa i divila se njenoj hrabrosti. Sedele smo nedeljama, zajedno pokušavajući da pronađemo naše izgubljene delove i povežemo se sa sobom.
Jedna slučajna objava na društvenoj mreži bila je okidač za poziv da napišem tekst o svom iskustvu i odluci da promenim životne navike i pokrenem se na akciju. Meni je mnogo lakše da verujem svima, osim sebi, no ipak sam nekako pristala.
Nikome nisam govorila o tome jer znam da bi me, kao i bezbroj puta do tada, mišljenje drugih odvuklo na drugu stranu i na kraju bih odustala uz izgovor da ne mogu, ne umem.
Glas je oduvek bio moj izazov. Strahovi koje sam osećala paralisali su me toliko jako da sam malo pričala. Znate onaj osećaj kad nešto kažete i svi zaćute. Vic nije smešan. Ili vidite da je neko prevrnuo očima kada progovorite. Ćutanje je postalo moja sigurna zona. Nisam mogla da pogrešim. Nažalost, uz to sam dobila etiketu ozbiljne, „nema zezanja, nema emocija“ žene. Žene kojoj je teško prići.
Kada dobijete etiketu, mnogo je teško. A pogotovo neku koja nije socijalno prihvatljiva. Možete da se prevrnete naopačke u pokušajima da objasnite, ali bezuspešno. Tako je bilo i meni, samo što sam na kraju i odustala da bilo kome objašnjavam jer su ljudi navikli da se bave drugima i tuđim poslovima, a ne sobom.
Kako god uradili, etiketu ćemo dobiti. Jednostavno je tako. Nekome ćemo biti uspešni, nekome ne. Nekome zabavni, nekome ne. Lista može da ide unedogled, ali super stvar je što niko, ali baš niko, nije u svemu najbolji i uvek će neko imati komentar.
Tako sam se i ja dosta dugo bavila mišljenjem drugih ljudi o sebi, a najmanje mišljenjem mene o sebi.
Posle prvog teksta, počela sam da pišem. Pomalo onako za sebe i svoju dušu i ispostavilo se da umem i da mi je lakše da napišem nego da izgovorim.
Pisanje je moja kreativnost i moja meditacija. Pisanje je moj glas. Pisanje je moja sloboda.
Uz pisanje sam počela da govorim.
Uz pisanje nisam odustala od sebe i svojih snova. Naprotiv, neki moji snovi su postali stvarnost. A kao dodatak svemu ovome, neki ljudi su počeli da pronalaze svoje delove u mojim tekstovima.
Kada se osvrnem deset godina unazad i setim se naših izgubljenih, nepovezanih delova, vidim kako smo se Mia i ja povezale kroz živopisnu slagalicu.
RYL.
Kako će slagalica izgledati… pa i ne moram sve da znam. Lepota je u zajedničkoj potrazi, kreiranju, postavljanju delova na prava mesta, iskrenoj zahvalnosti i radosti što imamo jedni druge.
