ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ЧАСЛАВ ВУКОЈИЧИЋ
НА ОТВАРАЊУ, 23. ДЕЦЕМБРА У ИСТОРИЈСКОМ МУЗЕЈУ СРБИЈЕ
Каже се да једна слика вреди више од хиљаду речи. Заиста, језик је знатно мање реалистичан од фотографске слике, тј. речи су много заводљивије и могу нас увести у лавиринте супротних тумачења истих стања ствари у заједничком нам свету.
Када је реалистично направљена, слика света много директније и поузданије реферира на чињенице, него што то чини њихова наративна обрада, односно језичка интерпретација светских збивања.
Међутим, поред слике света постоји и релативно аутономан свет слике.
Ова делимична аутономија присутна је и у фактографско-фотографским сликама, о чему је писао француски теоретичар Ролан Барт.
Ради се о томе да и у нашој фотографској перцепцији постоји једна двострукост, тј. разлика између конвенционалног или наученог виђења ствари у свету (што Барт именује као „студиум”) и нечега што представља перцептивно изненађење или виђење нечег новог („пунктум” по Барту).
Захваљујући свом неконвенционалном или друштвено-нехомогенизованом садржају, свет слике је нешто што се разликује од уобичајене слике света, од пуког реферисања на тзв. консензуалну реалност. У том смислу, свет слике може да има ослободилачку улогу онеобичавања, ослобађања од окошталих представа о неизбежности неправедног и репресивног света, што је важан корак у правцу потенцијалног чињења наше планете бољим местом за заједнички живот.
Нема много разлике између сликарске слике и фотографске слике – заправо је фотографија продужетак онога што су некада радили уметнички сликари и цртачи. Реч је о томе да су савремене медијске алатке, као што су фото-апарат или камера, ослободили уметнике од опсежних мануелних радњи, па је сада могуће мислити и сликати очима, а не рукама.
У складу са тим, у савременом свету нема велике разлике између иконе, слике, фотографије и видео-материјала – увек се ради о томе да ми у одређеним околностима, тј. у неком специфичном контексту, нешто тражимо, да на нешто обраћамо пажњу. Поглед је један начин фиксирања пажње, фокусирања пажње, а сваки фокус је условљен нашим начином размишљања, погледом на свет и нашим виђењем Бога.
Дакле, свет слике се разликује од слике света. Ако је свет нешто изван нас, нешто објективно, и ако је слика света покушај да што верније прикажемо неку спољашњу стварност, неку праву или апсолутну стварност, да прикажемо Бога или светитеља, онда се у свету слике ради о томе да постоји једна могућност иновативног дистанцирања и освежавајућег удаљавања од традиције којој припадамо, од света као колективно успостављене или конвенционалне целине.
Слика света подразумева то да ми у једном кадру, на једној слици, прикажемо нешто што је наш свет, спољашњи свет – целина нашег искуства. С друге стране, свет слике подразумева то да свака слика нуди нешто ново, нешто другачије, да је она аутономна и донекле аутореферентна, јер се свет неке конкретне слике не равна само према ономе што се види у спољашњем свету него и према нашем унутрашњем искуству.
Када је реч о иконопису, занимљиво је размислити о томе колико заправо ту субјективни поглед посматрача уноси нешто ново, о томе колико се ту ради о души која је не само предмет представљања већ и нешто што је веома активно у субјективној рецепцији? У којој мери гледалац иконе има активну улогу у виђењу онога што је иконописац замислио и предочио? Естетичари говоре о довршавању уметничког дела у акту његове рецепције – овде можемо да говоримо о довршавању иконе од стране посматрача. То је у вези са поменутим пунктумом код Барта, са тиме да ми као они који посматрају, који нису сликари, иконописци или фотографи, заправо довршавамо туђе дело и додајемо нешто ново ономе што посматрамо.
Двосмисленост која је садржана у наслову изложбе односи се на могућност да у експонатима видимо нешто што се не тиче само односа према спољашњој стварности, већ и односа према унутрашњем свету. Ради се о стапању спољашњег и унутрашњег, па је у случају рецепције иконописа реч о нечему што није својствено само светитељу, већ је посреди и гледалачко унутрашње препознавање, односно синергија и саживљавање са оним што видимо на нечијем лицу, на лицу светитеља.
Дакле, ова двосмисленост тиче се односа између студиума и пунктума, рецимо хришћанског студиума и индивидуалног пунктума неког хришћанина. У питању је преплитање онога што учимо од других и што проналазимо у спољашњем свету, кроз наочаре наше традиције, и онога што учимо из себе, из свог властитог емоционалног сазнања, чиме се конституишемо као личности.
Можемо закључити да се у свим духовним контекстима сликања и виђења – па и у домену сакралне уметности – ради о промени перцепције, о томе да преко слике света дођемо до света Нове слике, до новог виђења истинске стварности.
