PIŠE: NIKOLA MILOVIĆ, HEAD OF MARKETING AND COMMUNICATIONS, THE BRISTOL BELGRADE
Kraj godine, ubrzanje je prisutno, žurimo da zaokružimo započete priče, da sve uradimo danas, jer od sutra nam na vrata kuca Budućnost. Povratak u budućnost je uvek bila moja krilatica. Uvek sa neizvesnošću čekam šta nas na putu čeka, zagledan u prošlost kada su u pitanju iskustva, dobre prakse, bitni temelji koji su ostali za nama. Ne saplići se o kamenje koje si ostavio iza sebe, ali nauči da prepoznaš nauk koji je s razlogom došao u tvoj život kao pisanje stranica tvoje životne knjige.
Centrifuga svakodnevice koja ne ostavlja prostor za promišljanje i predah ne dozvoljava nam da primetimo kako smo brzo prihvatili sve novotarije koje su nam servirane kao da su uvek bile tu. Ne samo da mi koristimo AI, nego njom bogami i naši roditelji bumeri vrlo dobro barataju, a o novoj generaciji da ne govorim — inspiracija za školske zadatke je napretek. Mislim da smo prošli prvi strah i bojazan da će nas zameniti i da će kreativa ostati bez svoje uloge. Svako ko je pametno primenio sve pogodnosti koje nam ova budućnost nudi je profitirao u smislu smanjenja vremena koje dovodi do željenih rezultata, obavljanja najdosadnijih funkcija, ili naprotiv onih najkreativnijih koje do sada nisi imao sa kim da realizuješ.
Pravimo sjajne dizajne, tekstovi su nam zaista ispolirani, sve što pomislimo je tu za koji sekund uploada, zasad se ne plašimo, sve do trenutka kada osetimo da je čeljade dovoljno poraslo, nagutalo se dobrih lekcija i da mu više nismo potrebni.
Živi u sadašnjem trenutku — toliko potrebna mantra, ali nekad podjednako neostvariva. Odsutnost ili neprisutnost je veoma prisutna i moram priznati da sam podlegao tome. Neretko u glavi imam mnoštvo otvorenih fioka da ne znam kako uspem da ih sve zatvorim. Ponekad sam toliko u budućnosti da ne mogu da iščekam da se nešto na čemu radimo realizuje, da se podeli sa svetom, ali je za sve potrebno vreme da odleži i dobije patinu koja je ipak zlatna. Raduje me ideja da ćemo vrlo brzo svi imati naočare koje će nam omogućiti da uživamo u trenutku jela, koncerta, bioskopa, pred nekim umetničkim delom, bez korišćenja telefona, ali me u istom trenutku plaši da li ćemo biti stanovnici svog malog mehurića, što možda već i jesmo. Nedavno sam imao priliku da zalutam u jednu no name novobeogradsku relikviju — prodavnicu sa kućnom kozmetikom, električnim aparatima i farbom, u kojoj me je zapanjio utisak koliko sam potisnuo te normalne, neinstagramske rutine, koje nisu estetične već praktične. Ili skorašnja poseta novom ramen mestu u Maršala Birjuzova, hodnicima napuštenog tržnog centra koji je nekada bio jedini izvor modnih noviteta — Sremska, pre svih šoping molova, ili Piramida. Kako lako zaboravljamo taj život i kako smo brzo prihvatili budućnost a da to nismo ni osetili.
Budućnost gledanja filmova, bindžovanje, MTV se ugasio, TikTok određuje trendove u muzici, ali ima još nas koji tragajući za inspiracijom sve više cenimo što smo odrastali u analognom vremenu, što smo zadojeni dobrim stilom, konceptima, muzikom, ljudima koji su ostavili traga na nama i dali nam smernicu za konzumiranje budućnosti. Upravo u tom raskoraku između stečenih znanja, sigurnih zona i nečeg potpuno nepoznatog što tek dolazi, gradimo svoje nove životne lekcije. Raduje me otkrivanje starih napuštenih mesta kao što je Geneks kula i oživljavanje novih koncepata Gen Z kulture, u kojoj i mi kao X možemo da crpimo energiju.
Sve što upravo radimo, činimo, delamo, ostavljamo kao trag i vremensku kapsulu, imaće odjeka u decenijama iza nas, sad nas starost pita šta radimo u mladosti. Sećam se trenutaka kada sam kasetofonom snimao muzičke numere na radiju ili TV stanicama. Kako bi bilo lepo da sam to sačuvao, pa da vidimo ličnu kartu iskustva tog vremena. Još jedno saznanje o prolaznosti i veliko razočarenje su fotografije koje pravimo, trenuci koje pamtimo kroz mobilni telefon, polaroid ili model za kratkotrajnu upotrebu. Za kad i kako čuvamo te trenutke? Oni se nagomilavaju, nijedan cloud ne menja stari dobri album, USB su zamenili CD, memorije se pune, telefoni nam sami prikazuju filmove sećanja, ali koliko u tom kvantitetu i šumu zaista osetimo emociju ili je poklopi sledeći događaj u želji da izbegnemo FOMO? Odjavljujemo se s mreža najavom upravo na mrežama, merimo nečije postojanje, stavove, cenimo se i delimo po meri objava na storiju, licemerje raste, a sve se vidi.
Alati su tu, budućnost je spremna, prošlost treba prigrliti, jer se samo tako nastavlja dobra priča koju naše generacije piše upravo sada u ovom trenutku. I vraćam se u ovaj trenutak. Upravo pišemo novu istoriju ikoničnog The Bristol hotela, vrlo svesni midcentury uticaja, svih priča koje smo kao one hvatače snova uspeli da utkamo u našu novu strategiju komunikacije, približavanje novog proizvoda starom, ali i potpuno novom naraštaju. Iz svakog kutka biblioteke, hodnika ili lobija, poznati likovi nas opominju i pružaju nam svetlost na putu, a mi sada, upravo sada, gradimo budućnost. Na nama je kako će ona izgledati, šta će od starih koncepata ostati neprikosnoveno, netaknuto, jer je to vrednost, šta ćemo negovati kao kulturu, identitet, a šta nosimo sa sobom u godinu pred nama, šta smo naučili, koje pouke su nam servirane na tanjiru, da li smo sretniji i zbog čega pametniji.
Svaka nova godina je nova prilika za početak, teorijski i zaista — jedan reset, jedno brisanje, ali sa sačuvanim podacima podešavanja. Radujemo se budućem periodu, novim stranicama životne beležnice i hajde da je ispunimo samo trenucima za pamćenje. Nije baš toliko teško, zar ne?
