PIŠE: IVANA MILENKO
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Imamo prirodno u sebi slobodan duh koji je nežan, koji nikada svesno ne bi pristao da bude rob mode i tuđih interesa. Doba nežnosti počinje našim rođenjem, kada se poistovećujemo sa majkom, simbolom nežnosti. Tada osećamo, tada nam pogled ide ka najsvetlijim bojama, čujemo one najnežnije tonove. To je situacija kada se nežnost vremenom pretvara u naviku ili u celoživotno polemisanje da li nežnost vodi u formiranje razmaženog čoveka. Nikome ne šteti višak nežnosti. Jaka individualnost se gaji jedino nežnošću. Drugačije se samo postaje rob u iščekivanju nevolje ili izgori u borbi za traganjem nežnosti.
Doba nežnosti je uvek neko doba za kojim žudimo i kome se svakodnevno nadamo. Priroda nam je nežna. Mi smo nežni. Ženstvenost kao odlika koja definiše mnoge periode je nežna i muška racionalnost je nežna. Žudnja između je nekada tiha patnja na putu ka nežnosti. Možda nam se čini da nežnost iščezava. Ako to osećamo, onda suštinski baš ništa ne osećamo. Ako posmatranjem primetimo da je doba nežnosti prošlo, sigurno je to samo adaptacija na urbani život.
Jedino dobro koje se prenosi sa kolena na koleno, jedini proizvod koji će održati sve civilizacije i ekonomije je nežnost. Jedino oružje u našim rukama za osvajanje svoga života je nežnost.
Ko čeka da se nešto desi da bi se posvetio svojoj nežnosti, taj se sigurno mnogo izdigao iznad naše prirode i zaneo nekim lažnim i subjektivnim osećajima.
Jedino šta čini neko doba nežnim je čovek, drugi ljudi, naši ljudi. Nežnost ne postoji prema sebi. To je briga o sebi koja spada u ličnu higijenu. Za pravu nežnost je potrebna razmena bar dva života.
Nežnost prema sopstvenom biću van one prirodne brige je nekultura i nevaspitanje koje nosi moda.
Da, padam na nežnost. Da, jako sam nežna prema svim voljenim. Da, ne pijem kafu sa komšijama, ali starijima ponesem kese. To je to doba. To je srpska tradicija i duša. Ne treba nam virus da bi se vratile u kuhinje. Balkanske žene su kroz kuhinje rasipale svoju nežnost i tako hranile sve, srca svoja i njihova tela. Balkanska žena je davno inficirana nežnošću. Balkanska žena voli onog tamo čoveka, a ne samo čoveka u sebi. Tradicija nikada nije izašla iz doba nežnosti. Nikada se nije krila ljubav zarad nekog zova nove epohe.
Upravo je izazov onog pravog, dobrog čoveka da ga ne izvuku iz tog doba.
Ako postoji sinonim za refresh onda je to nežnost.
Nespremnost na turbulentno vreme je pokrenula lavinu misli koje ruše odnos, a nežnost je odnos.
Doba nežnosti je doba porodičnog autoriteta.
Ko misli da je vreme nežnosti prošlo, neka se seti majčinog dodira, a ko to nije imao neka napravi za svoju decu i onda smo zauvek u tom dobu nežnosti.
Kada sve prođe, ostane samo sećanje na nežnost – do tada nam može biti hobi.
