POKRENIMO SVET LJUBAVLJU

PIŠE: SUZANA VEMIĆ, PSIHOLOG, TA SAVETNIK

Ljubav je nepresušan izvor inspiracije, glavna tema najvećih umetničkih dela, ali i naših života, tako da je veliki izazov pisati o ljubavi. Ona nas pokreće, daje nam energiju i snagu za promene. Za ljubavlju čezne­mo, tražimo je, patimo kada je nema u našem živo­tu. Kada kažemo ljubav, uglavnom prvo pomislimo na partnersku ljubav, međutim, naše živote podjednako ispunjavaju i prijateljska ljubav, ljubav prema roditelji­ma i deci, prema samom životu.

Ljubav prema sebi ili samoljubav (ne samoljubl­je!) dugo je bila zapostavljana i tretirana kao manje važan i manje vredan oblik ljubavi. Ona je, međutim, osnova svih drugih oblika ljubavi, jer ljubav mogu da dele samo oni koji su svakog trenutka ispunjeni njom. Ljubav prema sebi, mnogi ljudi još uvek izjednačavaju sa samoljubljem, odnosno sebičnim ponašanjem, te podrazumevaju da će oni koji vole sebe, svoje potrebe, uvek stavljati na prvo mesto. Samoljublje nastaje kada nam nedostaje ljubav prema sebi, kada ne osećamo svoju vezu sa izvorom te ljubavi i onda stalno težimo da nadoknadimo taj nedostatak. Kada istinski volimo sebe, u stanju smo da potrebe drugih ljudi stavimo ispred svojih kada je potebno, ali i da se zauzmemo za sebe. Ljubav prema sebi podrazumeva preuziman­je odgovornosti za svoje odluke i izbore. Kada volimo sebe, svesni smo da i mi sami puno dobijamo dajući drugima. Ljudi puni ljubavi, opušteni su i prihvataju druge sa lakoćom i ljubavlju, bez obzira na njihove ne­dostatke. U društvu ovakvih osoba svima je prijatno, jer to što nas neko prihvata bez procenjivanja i osuđi­vanja, čini da mi prihvatimo i zavolimo sebe. Ono što osećamo u društvu ovih osoba je bezuslovna ljubav, mogli bismo reći i da je to jedina moguća ljubav, jer ono što nazivamo uslovnom ljubavlju naprosto nije ljubav.

Svi osećamo značaj ljubavi i želimo je u svom ži­votu, ali smo često skloni da je vezujemo za druge ljude ili spoljašnje uslove, baš kao i sreću. Kada nemamo dovoljno ljubavi za sebe, tražimo emotivno ispunjenje u nekom odnosu – partnerskom, prijateljskom, odno­su sa detetom… Sve dok iznutra nismo celoviti, biće­mo emotivno nesigurni i tragaćemo za novim i novim vezama, jer u suštini tragamo za delom sebe koji nam nedostaje. U stvari, ne nedostaje nam ništa, sve je već tu, u nama, samo što nije osvešćeno i prihvaćeno. Tada razmišljamo da će odlaskom određene osobe iz našeg života nestati i ljubav, barem privremeno, dok se ne pojavi neko drugi. Ako ljubav doživljavamo isključivo na ovaj način, bićemo u problemu, jer sve dok postoji veza­nost za nekoga, osećaćemo strah da tog nekog ne izgubi­mo. Ovaj strah će se povremeno gubiti, ali će se iznenada javljati u situacijama kada osoba koju volimo radi nešto što nam nije po volji, kada se posvećuje nekom drugom ili se bavi nečim drugim, na primer nekom aktivnošću koja nas privremeno isključuje iz njenog života. Taj strah će uvek biti prisutan, tinjaće negde u nama, biće vrlo snažan, jer gubitak te osobe za nas znači i gubitak ljubavi. Naime, mi mislimo kako je druga osoba u nama izazvala pojavu ljubavi, kako je ona stvara i podstiče. Istina je, međutim, da je izvor ljubavi u nama samima. Kada naučimo da vo­limo sebe, automatski ćemo primati ljubav i poštovanje od drugih ljudi. Mnogo je onih koji nikada ne nauče kako da vode brigu o sebi, tako da se većina naših emotivnih veza zasniva na pokušajima da navedemo drugu osobu da brine o nama. U stvari, najvažnija emotivna veza je ona koju imamo sa samima sobom, a sve ostale su samo njeno ogledalo.

Većina ljudi divi se lepotama prirode, nekom cvetu čudesno izniklom na betonskoj stazi ili potpunosti kojom zrače šume, prepune različitih vrsta koje žive u savršen­oj harmoniji. Vidimo lepotu i savršenost u životinjama ili deci, i kada se suočimo sa njima, osetimo nalet ljubavi, a opet, nismo spremni da tu istu ljubav prepoznamo u samima sebi. Ako je ljubav u svemu oko nas, nemoguće je da je u nama nema, stvar je samo u tome što je ne vidimo. Svakodnevno se zatrpavamo gomilama razno­raznog đubreta i ponekad nismo u stanju da pronađemo put do sopstvenog središta. Svi pravi putevi vode unut­ra, čak i kada je na početku drugačije. Kao spirala koja se razvija iz jedne tačke u koju se ponovo vraća, tako se i naš život sastoji od mnogih puteva koji nas na kraju do­vedu do susreta sa beskonačnošću.

Ljubav je takođe važna i za donošenje odluka. Naime, iza svake naše odluke stoji neka emocija, želja i namera. A te emocije, želje i namere mogu biti povezane sa našim najdubljim bolom i strahom ili sa ljubavlju. Od­luke koje su povezane sa našim bolom i strahom, sa ne­gativnim osećanjima, u život nam donose još bola i stra­ha, drugačije rečeno još problema. Nije to zato što nas neko ,,odgore,, kažnjava za loše misli, već zbog toga što je potrebno da se oslobodimo ovih negativnosti. Nega­tivnih misli i osećanja ne možemo se osloboditi na silu, niti brzo. Najpre je potrebno da ih prepoznamo u sebi i da sebi dozvolimo da ih osećamo, da prihvatimo sebe sa tim mislima i emocijama i da sebe volimo uprkos tome što se osećamo onako kako nam se ne dopada. Važno je da sebi pružimo saosećanje i razumevanje, kada u sebi osetimo razumevanje, kada osetimo da smo u stanju da volimo sebe bez obzira što smo ljuti i želimo da neka dru­ga osoba pati, menja se naša vibracija, jer su vibracije, energetski, energije ljubavi i razumevanja više. Kroz ra­zumevanje i ljubav koje ćemo uputiti sebi, mnogo ćemo lakše otpustiti negativne misli i emocije, one će se na neki način ,,rastvoriti,, u ljubavi. Kada nam se promeni vibracija, odluka koju donesemo zasnivaće se na ljubavi, bezuslovnoj, beskrajnoj, jedinoj koja postoji. I ta odluka doneće nam u život još ljubavi i radosti.