in

“PLANINE ME ZOVU I JA MORAM POĆ” John Muir

PIŠE: NATAŠA LUKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE NATAŠE LUKIĆ

ŠTA JE TO PLANINARENJE? KO SU PLANINA­RI? ZA NJIH ČESTO KAŽU DA SU TO LJUDI KOJI OSVAJAJU VRHOVE PLANINA. DA IM JE JEDINI CILJ POPETI SE NA VRH PLANINE, NA ŠTO VEĆU VISINU. IMA I TAKVIH, NEKIM LJUDIMA SU SAMO BROJEVI U GLAVI. JA NISAM TAJ PLANINAR.

Da razjasnim odmah na početku, vrhovi planina se ne osvajaju, oni se penju, vrhovi nas osvaja­ju. Planina osvaja, a ne obratno, i tako treba da ostane. Ona te zove. Moraš joj biti dobar gost. Moraš je poštovati, ne smeš je potceniti. U su­protnom, vrlo lako može da se preokrene i da ti pokaže koliko je ona moćna, ogromna, a koliko si ti mali. Zato se do vrha planine stiže poste­peno, korak po korak. Malim koracima se stiže do cilja, malim, ali upornim koracima, bez odu­stajanja na pola puta. Na tom putu moraš biti spreman da odgovoriš na brojne izazove koje ti planina može nametnuti, a da bi znao odgovoriti na njih, moraš prethodno nešto i pročitati, nau­čiti, potrebno ti je znanje, stalno učenje, usavr­šavanje i napredovanje, čitanje, da si radoznao i da si fizički spreman za nju.

Planina traži i izvlači ono najbolje iz čoveka. Šekspirovski joj moraš prići: „Biti spreman, to je sve.“ Ponekad je nepredvidiva, pa moraš skrenu­ti sa staze, tvoje kretanje do vrha može neočeki­vano promeniti pravac, strategiju. Možda ćeš se i izgubiti, pa ćeš lutati. Desiće se i da budeš na pogrešnoj strani. Posustaćeš na pola puta, de­moralisaćeš se kada pogledaš koliko još ima do vrha. Pomislićeš da nikada nećeš stići, jer sporo napreduješ, umorio si se i treba da odustaneš. Sve su to neke prepreke koje se mogu pojavi­ti na tvom putu, do vrha, do cilja. Uglavnom to bude prepreka mentalne prirode i čovek se tada bori sa samim sobom, ne sa prirodom.

Savladati prepreke znači pobediti sebe u borbi sa samim sobom. Tada je najvažnije da zasta­neš i da se odmoriš. Razmisliš. Da popiješ malo vode sa planinskog izvora, da ubereš neke ret­ke travke, da pomirišeš neko endemsko cveće. Da vidiš gde si. S kim si. U kakvom si timu dok koračaš po uskoj stazi. Da odmeriš i rasporediš snagu. Da se osvrneš na lepotu planine, njen vodopad, da sed­neš pored jezera, potoka… i da odlučiš: Ustati ili odustati. Posle takvog preda­ha i snaga se postepeno vraća, dalje nastavljaš onim svojim malim, upor­nim, sitnim koracima ka svom cilju, ka vrhu… a na vrhu? Na vrhu te čekaju neki novi vidici, neki raskošni pogledi, neke nove perspektive, neki odgovo­ri. Neretko, jedan od njih bi mogao da bude da si ispunio cilj, ali si promašio sve ostalo… da bi bilo bolje da si pro­veo vreme uživajući pored onog jezera ili potoka, nego što si na vrhu, gde se u magli ne pružaju jasni vidici.

Za mene, vrhovi planina jesu ciljevi, ali i ako se ne popneš, svrha su oni mali sitni koraci koji te vode dalje i više na tvojoj stazi. Do nekog novog susreta, želim vam VEDRO.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

ХЕРОЈИ ДОРЂОЛА

JANDALA IMANJE