PIŠE: NATAŠA LUKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE NATAŠE LUKIĆ
ŠTA JE TO PLANINARENJE? KO SU PLANINARI? ZA NJIH ČESTO KAŽU DA SU TO LJUDI KOJI OSVAJAJU VRHOVE PLANINA. DA IM JE JEDINI CILJ POPETI SE NA VRH PLANINE, NA ŠTO VEĆU VISINU. IMA I TAKVIH, NEKIM LJUDIMA SU SAMO BROJEVI U GLAVI. JA NISAM TAJ PLANINAR.
Da razjasnim odmah na početku, vrhovi planina se ne osvajaju, oni se penju, vrhovi nas osvajaju. Planina osvaja, a ne obratno, i tako treba da ostane. Ona te zove. Moraš joj biti dobar gost. Moraš je poštovati, ne smeš je potceniti. U suprotnom, vrlo lako može da se preokrene i da ti pokaže koliko je ona moćna, ogromna, a koliko si ti mali. Zato se do vrha planine stiže postepeno, korak po korak. Malim koracima se stiže do cilja, malim, ali upornim koracima, bez odustajanja na pola puta. Na tom putu moraš biti spreman da odgovoriš na brojne izazove koje ti planina može nametnuti, a da bi znao odgovoriti na njih, moraš prethodno nešto i pročitati, naučiti, potrebno ti je znanje, stalno učenje, usavršavanje i napredovanje, čitanje, da si radoznao i da si fizički spreman za nju.
Planina traži i izvlači ono najbolje iz čoveka. Šekspirovski joj moraš prići: „Biti spreman, to je sve.“ Ponekad je nepredvidiva, pa moraš skrenuti sa staze, tvoje kretanje do vrha može neočekivano promeniti pravac, strategiju. Možda ćeš se i izgubiti, pa ćeš lutati. Desiće se i da budeš na pogrešnoj strani. Posustaćeš na pola puta, demoralisaćeš se kada pogledaš koliko još ima do vrha. Pomislićeš da nikada nećeš stići, jer sporo napreduješ, umorio si se i treba da odustaneš. Sve su to neke prepreke koje se mogu pojaviti na tvom putu, do vrha, do cilja. Uglavnom to bude prepreka mentalne prirode i čovek se tada bori sa samim sobom, ne sa prirodom.
Savladati prepreke znači pobediti sebe u borbi sa samim sobom. Tada je najvažnije da zastaneš i da se odmoriš. Razmisliš. Da popiješ malo vode sa planinskog izvora, da ubereš neke retke travke, da pomirišeš neko endemsko cveće. Da vidiš gde si. S kim si. U kakvom si timu dok koračaš po uskoj stazi. Da odmeriš i rasporediš snagu. Da se osvrneš na lepotu planine, njen vodopad, da sedneš pored jezera, potoka… i da odlučiš: Ustati ili odustati. Posle takvog predaha i snaga se postepeno vraća, dalje nastavljaš onim svojim malim, upornim, sitnim koracima ka svom cilju, ka vrhu… a na vrhu? Na vrhu te čekaju neki novi vidici, neki raskošni pogledi, neke nove perspektive, neki odgovori. Neretko, jedan od njih bi mogao da bude da si ispunio cilj, ali si promašio sve ostalo… da bi bilo bolje da si proveo vreme uživajući pored onog jezera ili potoka, nego što si na vrhu, gde se u magli ne pružaju jasni vidici.
Za mene, vrhovi planina jesu ciljevi, ali i ako se ne popneš, svrha su oni mali sitni koraci koji te vode dalje i više na tvojoj stazi. Do nekog novog susreta, želim vam VEDRO.
