PIŠE: ANNA KONONENKO
FOTOGRAFIJE: ALBINA GAVRILOVIĆ
Ponekad se čini da je svet čvrst kao kamen: sa ustaljenim oblicima, pričama, ulogama. Ali dovoljno je da samo malo okreneš glavu, da malo opustiš ramena, i kamen postaje živa glina. Perspektiva menja sve.
Ne zato što je svet drugačiji — već zato što mi postajemo drugačiji.
Kada pogled diše
Petnaest godina prisustva različitim procesima transformacije kod malih i velikih klijenata omogućilo mi je da vidim: razumevanje ne dolazi u trenutku napetog napora nego u trenutku kada pogled počinje da diše. Kao da je neko tiho skinuo naočare navika.
U psihodrami se to dešava kada osoba stane na mesto svoje žene, nestašnog sina, požara. U terapiji peskom — kada dete pomeri omiljenu figuru koja je mesecima stajala na istom mestu. Ne zato što je odlučilo da je pomeri, već zato što je nešto u telu odlučilo.
Uzdiše čovek — i zajedno sa njim uzdahne i njegov prijatelj ili porodica. Pojavljuje se nova perspektiva — ne iz glave, već iz unutrašnjeg pokreta.
Prelaz kao umetnost
Ma pusti!… Opusti se!… Idi dalje!… Bilo bi divno kada bi reč podrške davala pravac i rešavala sve. Zašto klijenti često odbijaju da na seansi „zamene uloge”? Zašto neko ide na terapiju godinama, a logika promene ostaje nejasna?
Jedan od aspekata koji želim da osvetlim baš sada, baš u jesen — odnos prema trenutku prelaza između stanja, uloga, životnih faza.
Jedan od mojih omiljenih učitelja je rekao:
„Prelazi su umetnost glumca koji živi u svakom od nas.“
Zaista, život je niz scena i važno je znati sići sa nje kada se zavesa spušta. Ali koliko ljudi ostaje zaglavljeno — ne zbog patnje, već zbog straha da izgube ulogu.
U terapiji to često vidim. Žena koja je navikla da bude spasilac i dalje sve vuče na svojim leđima, iako joj telo šapuće: „Pusti, iskrvarilo sam.“
Muškarac koji decenijama igra ulogu jakog i ne dozvoljava sebi da zaplače, kao da je to kraj, a ne početak.
Oni osećaju da gube sebe. Ali u stvarnosti gube samo ulogu.
I to je najvažnije — promena uloge nije smrt, to je disanje.
Kao u prirodi — jesen nije tragedija leta, to je prelaz bez kojeg ne bi bilo proleća.
Ali čovek se uporno drži za zelene listove, ne verujući da će izrasti novi.
Opasnost igre
Želim promene i to brzo — ali bolje da se ništa previše ne menja. Odakle taj strah?
Ponekad se buđenje doživljava kao katastrofa. Često to vidim u psihoterapeutskom odnosu. Osoba prvi put shvata da njeno „ja” nije jedno nego mnoštveno. Da možeš biti i nežan, i smešan, i jak, i ranjiv istovremeno.
Umesto lakoće dolazi užas: „Ako nisam onaj za kog sam se smatrao — ko sam onda uopšte?“
Tada predlažem — ne tražiti odgovor nego probati da se to pitanje oživi u prostoru ili u pesku.
Postavljamo unutrašnju scenu da bi neka se stara uloga poklonila i da izađe nova: nesigurna, smešna, kao klovn koji traži ravnotežu na ivici scene.
Kada osoba pristane da proba, u telu se pojavljuje život.
U smehu — sloboda.
I odjednom to više nije klijent na terapiji, već živ i duhovit glumac, reditelj i gledalac sopstvene transformacije.
Klovn kao filozof
U apsolutno različitim pravcima psihoterapije se podvlači da buđenje samosvesti ne dolazi kroz logičko razmišljanje nego kroz iskustvo. Moj omiljeni arhetip zadužen za životna iskustva je Trikster ili Klovn.
Klovn zna o perspektivama više nego filozof. On može da se oklizne i pretvori pad u ples.
Sve što klovn radi jeste igra sa tačkom gledišta: ono što je bilo sramota — postaje šala, ono što je bio strah — postaje poziv na smeh.
Klovn dozvoljava publici da slobodnije diše.
Ponekad mi se čini da svaka osoba u sebi nosi malog klovna, filozofa i baštovana.
Jedan se zna smejati formi, drugi traži smisao, treći samo odgovorno zaliva ne znajući šta će tačno izrasti.
Kada ova trojica rade zajedno, čovek postaje fleksibilan, protočan, živ.
Veština okretanja
Biti živ znači umeti se okrenuti.
Ka telu, ka emocijama, ka svetu.
Kao biljka koja svakog dana traži svetlost.
U terapiji vidim koliko je to teško. Neko ne može da se okrene sebi — jer tamo je bol. Neko — budućnosti, jer se previše drži za prošlost.
Ali svaki mali okret — već je promena perspektive.
Ponekad to nije ni korak nego dah, pauza od 20 sekundi, klimanje glavom, pogled ka prozoru.
Tako počinje pokret ka slobodi.
Lekcije peska
U terapiji peskom postoji zadivljujući trenutak — kada osoba promeni kompoziciju ili obriše peskovitu sliku na svetlosnom stolu.
Ruka zastane, iznutra nešto kao žalost.
Izgleda kao da sve nestaje.
A onda pesak ponovo postaje gladak. Kao čisti list na kojem možeš da počneš iz početka.
Svaki put je to mala smrt. I svaki put rađanje.
Retko sebi dozvoljavamo da umiremo simbolički. Bojimo se praznine.
Ali upravo je praznina — mesto gde se rađa nova perspektiva.
Bez nje, život postaje repriza stare predstave.
Poziv ručno nacrtan
Perspektiva menja sve. I svaka tačka kao meseci i dani u godini donosi nešto novo. Novembar za mene donosi i ukusnu hranu, i pripremu za mirno vreme, i mogućnost da se regenerišemo, i prostor za kontakt sa precima i setom, i dozvolu za burno izražavanje emocija.
Dobijamo i poziv od jeseni da se ne plašimo da se opraštamo sa nečim što više ne služi i ne samo „promeniti tačku gledišta“ — već proživeti unutrašnji prelaz.
Od kontrole — ka radoznalosti.
Od težine — ka igri.
Od uloge — ka prisutnosti.
I nazad, ako ti se hoće.
Kad bi svako od nas sebi dozvolio malo više fleksibilnosti u telu, u mislima, u emocijama — život bi postao jednostavan i bogat kao disanje: udah, izdah, promena ritma.
I tada kraj prestaje da bude tragedija nego postaje okret.
Kao klovn koji je pao pa ustao.
Kao pesak koji je ponovo spreman da primi trag.
Kao filozof koji se iznenada smeje sopstvenim mislima.
