PIŠE: TANJA STUPAR – NLP PRACTITIONER IANLP, REIKI PRAKTIČAR, SLUŽBENIK ZA JAVNE NABAVKE (PUBLIC PROCUREMENT OFFICER)
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Prvi put sam obula štikle za maturu, sećam se da su bile crne od ripsa, obične, jednostavne. Sad kad vraćam film nisu ni bile sa nekom baš visokom potpeticom , možda 6 centimetara ali meni je to tada bilo kao da sam stala na štule od pola metra.
Tanka štikla, a ja em visoka em krupna, nespretna i nesretna što moram da ih nosim jer je matura i još plus praćena rečima „Aman budi žensko konačno! Nećeš valjda kao neka muškarača, stalno u patikama i farmerkama“. Jedva sam čekala da prođe cela ta šarada, da ih skinem i da se oslobodim.
Dugo posle toga, ne da nisam obula ma nisam ni pomislila na štikle. Još kad vidim tanku štiklu … ma to je za mene bio horor film.
I šta će mi? Ma nisu pomagali ni saveti tipa u štiklama noga izgleda lepše. Šta će mi kad imam dobre noge. Pri tome ja brzo hodam, štikle me sputavaju.
Sem toga, na moju visinu od 176 štikle su nepotrebne. Nije mi potrebno tih par veštačkih santimetara da bih se izdigla, izvukla i da bi izgledala viša nego što zaista jesam. Dovoljno sam velika.
Vremenom sam naučila da hodam na štiklama. Rasla sam ja, a i rasle su moje štikle. Rasla je moja sigurnost i stabilnost.
Nekad sam mislila da nema šanse da obujem tanku štiklu, da je u tome ne umem da hodam, da izgledam smešno. Naravno da nije tako.
Kao i za mnogo stvari u životu postavimo sebi ograničenja, uverenja koja nas sputavaju, u stvari ne da nas sputavaju već nam usporavaju rast. A da li nas usporavaju? Ono što mi je super sada i što za sebe znam je da nisu baš sva moja uverenja loša. Mnoga su me sačuvala i pomogla mi da rastem onom brzinom i dinamikom koja je dobra za mene. Priroda je sve to lepo uredila, zaista jeste.
Svi smo mi plodovi ljubavi, ljubavi naših roditelja a svaki plod raste i razvija se. Iako to mnogi misle za sebe, sigurno je da se ne rađamo sa diplomom u rukama i da imamo svu pamet ovog sveta.
I u redu je da padneš, jer kako ćeš naučiti da ustaneš ako nikad nisi pao. Kako ćeš naći put ako se nikad nisi izgubio? Kako ćeš naći rešenje ako stalno to neko drugi radi za tebe? A to su sve učenja koja dobijamo u životu a koja ponekad, u ova supersonična vremena kada je primarno da se poredimo sa drugima, pokušavamo da preskačemo.
Strpljenje.
Niko nas ne uči strpljenju, koje je ključno. Ključno za život. Sve dođe u svoje vreme i kada nam treba. To je i lepota ovog života. Ta divna nagrada, koja dođe baš tada kada ti treba i kada si spreman da uživaš u njoj.
Ja sada uživam da nosim štikle i super mi je što se osećam sigurno u njima. Što mogu da trčim u njima i što mogu da ih obujem kad se osećam loše da popravim sebi raspoloženje i izdignem se iznad situacije. Probajte, super je osećaj.
Sve dođe u svoje vreme i nikad nije kasno za srećno detinjstvo i par dobrih štiklica!
