PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ANA MUTAVDŽIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ana Mutavdžić, diplomirala je 2007. godine na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu, odsek srpski jezik i književnost. Član je ULUS-a od 2020. godine, a ULUPUDS-a od 2021. godine. Član je Udruženja likovnih umetnika Kragujevac od 2009. i Udruženja likovnih umetnika „KUL.T“.
Imala je veliki broj samostalnih i grupnih izložbi, učestvovala je na mnogobrojnim kolonijama u zemlji i inostranstvu.
Ovoga marta, Ana Mutavdžić ima samostalnu izložbu slika u lobiju hotela Radisson Collection Old Mill pod nazivom „Otisci slobode“. Deo od prodaje slika ide i u humanitarne svrhe Udruženju za podršku porodici „Sidro“.
Kada si shvatila da su štafelaj, četkice i boje tvoja sudbina?
Svako dete voli loptu, bojice, igru. Sve lepo u životu zapravo je igra. Onog trenutka kada te jedna stvar čini srećnim, kada jednu stvar voliš da radiš iznova, tada shvatiš da je to tvoj poziv, tvoja igra ili sudbina. Oduvek sam crtala i slikala, ali kada je to moje slikanje postalo tema priče drugih, kada je postalo maštanje o slikama i kada nisam ni blizu platna, shvatila sam da su četkice i boje moj život i moja misija. Onog trenutka kada budem izgubila taj detinji odnos prema slikama, da su one igra i moj način komunikacije sa svetom i drugima, tada ću verovatno i prestati da se bavim svojim stvaralaštvom.
Kako bi opisala svoje slikarstvo?
Slikarstvo je, po mom mišljenju, najsličnije poeziji. Sve reči ovog sveta su svima nama na raspolaganju, ali svako po svom nahođenju, senzibilitetu, uverenju i pogledu na stvarnost bira i piše svoju pesmu. Tako je i sa slikanjem, od svih boja, načina slikanja, tema, tehnika, mi biramo kako ćemo naslikati sliku i predstaviti svoj doživljaj, uverenje, nadu, veru i strah svim ljudima. Moje slikarstvo je lično, ono je moja filozofija, odgovor i reagovanje na pitanja koje nam postavlja svet, život, sadašnjost i metafizika.
Koja boja se provlači kroz sve tvoje slike? Da li postoji zajednički imenitelj?
Kao kod mnogih žena slikara, široka je paleta boja koju koristim, ali gotovo na svakoj slici se nalaze crvena i plava makar u fragmentima. Crvena koja predstavlja ljubav, krv, pobedu, ženu. Plava koja asocira na nebo, more, slobodu, muškarca. Te boje ostaju neslivene i nerazdeljive. Ne postaju ljubičasta, već uvek ljubav i sloboda, duh i krv, muški i ženski svet, sa svim svojim vrlinama i nedostacima. Svet slikara je svet boja. Odricanjem makar i jedne nijanse boje, odlazi ceo jedan mogući svet.
O čemu promišljaš kroz svoje slikarastvo?
Kada slika, umetnik promišlja o svemu. Njegovo je da postavlja pitanja, a ne da daje odgovore. Ja konkretno promišljam o otuđenosti, kako smo sami među hiljadama, umreženi u kolektivnu usamljenost, zbog toga i slikam ljude i gradove, zbog toga čak i kada nema figura pokušavam da linijama povežem svetove.
„Tvoje figure lica bez obličja progovaraju jezikom univerzalnog“, kako je navela Maja Stanković, istoričarka umetnosti, u katalogu za tvoju izložbu „Otisci slobode“ . Da li je teško ili lako pričati tim univerzalnim jezikom?
Umetnost uvek priča univerzalnim jezikom. Slike i muzika su iznad jezika, iznad bilo kakvih granica i barijera. Slika je ta koja mora postaviti pitanje, mora pokrenuti lavinu misli i osećanja, mora da podstakne i ontološka i svakodnevna pitanja, mora biti pokretač svih bez obzira na pol, godine, geografsko poreklo, stepen obrazovanja, veru i političko opredeljenje. Smatram da je umetnost upravo zbog toga umetnost što se obraća univerzalnim jezikom, jezikom lepote i slobode, a taj jezik je svima lako razumljiv i dostupan.
Na tvojim slikama vidimo njih dvoje. Dvoje koji su usmereni i okrenuti jedno ka drugom. Vidljiva je njihova intima, uzajamnost, lepota. Ljubav, stav, podržavanje.
Svet je uvek bio dualan, podeljen i podvojen, a dvoje su uvek mogli da načine malo jedinstvo, bar lično, mikro jedinstvo kroz koje gledaju svet i pokazuju da bi svet mogao da bude ujedinjen i da bi takav bio lepši. To dvoje su često u siluetama, konturama i neretko se ne zna kog su pola. Često je žena ta koja je nosilac tog jedinstva. Muškarac je oslonac, ali srce je uvek na ženskoj strani. Čak i kad je na slici jedna osoba, ona uvek podrazumeva drugu, ona šalje znak, poruku ili ljubav drugoj osobi. I kada je raspeta, tužna ili drži krunu, nazdravlja vinom, ona podrazumeva drugu osobu, osobu koja joj daje identitet, osobu koja je samo druga polovina ličnosti. U tim slikama je i žena raspeta i muškarac u porođajnim mukama, jer dvoje postaju jedno i sve doživljavaju kao jedinstvena osoba.
Koje je doba dana ili noći kada si posvećena slikanju i promišljanju?
Svoje misli mogu da čujem u trenucima kada dan nije suviše glasan, kasno noću ili u ranim jutarnjim satima. U tom prostoru za introspekciju teku nesvesni misaoni tokovi iz kojih nastaje umetničko delo. Kada stvaram noću, nisam opterećena vremenom i obavezama, noć nosi slobodu. Strah se tada pretvara u inspiraciju, a stid u hrabrost da se materijalizuje ono što je skriveno duboko u stvaraocu. Volim kada se rađanje nove slike uskladi sa rađanjem dana, tek tada slika postaje stvarnost.
U kom pravcu će se razvijati tvoje slikarstvo?
Ne bih volela da naslutim pravac razvoja svog slikarstva, to je za mene tajna i u tome je lepota stvaranja. Volela bih da oslušnem savremenu kritiku, savremeno društvo, ali da se u tome ne izgubim. Nije svaka promena nužno dobra, ali je važno da se njoj teži.
U martu je postavljena tvoja izložba slika „Otisci slobode“ u hotelu Radisson Collection u Beogradu. Čime si se predstavila?
Izložba „Otisci slobode“ istražuje, kroz apstraktne vizuelne forme, tragove koje u nama ostavljaju naši slobodni izbori. Samo na osnovu tih tragova možemo suditi da li sloboda ima sladak ili gorak ukus. Svaka slika je fragmet slobode koji poziva na razmatranje šta znači biti slobodan.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć sadašnjeg trenutka“. Kako vidiš značaj sadašnjosti na svoj rad i možda uticaj ovog 21. veka na stvaralaštvo?
Ubeđena sam da sadašnji trenutak nikada kraće nije trajao. Aktuelnost nam je merna jedinica trenutka, a ona nam brzo okrene leđa i onda nam se vraća osećaj praznine, ponovna potreba da osetimo nešto novo.
Slikarstvo stvara trajni zapis trenutne percepcije. Sadašnji trenutak je važan samo za pokretanje procesa od duše umetnika, preko palete, do platna. Po završetku procesa, slika je zapis prošlosti. Međutim, 21. vek nam kaže da slika može da govori o prošlosti, ali ne sme da ni da ćuti u sadašnjosti. Potrebna je stalna komunikacija, čak interakcija koja povezuje umetnika i posmatrača.
