PIŠE: GORDANA TOMIĆ
Neke sene daleke čekahu znak sunčevog umora,
čekahu poj nemog slavuja, ledeni dah zmaja
i istinu kobnu u svemu tom.
A ja osetih vakuum u sebi
i u toj tami od hiljadu tona, videh oka tvoga sjaj,
shvatih da za mnom zvone zvona,
čuh kako jeca tišina monotona,
dok tražim od sebe oproštaj.
I ja bih da ćuteći jecam i plačem bez suza,
da me čuva sreće muza, dok u javi sanjam
to boje vina veče, pod mirisnom kosom Meseca mlada,
da ispijem i poslednji pehar u kome je nada,
al’ čovek mora da se opeče
kad na vatru zgazi nogom bosom.
Otkuda mu onda hrabrost
da sam sebe strelom otrovnicom povredi,
otkuda mu pamet da poraz traži u pobedi?
Otkuda mu prkos prema ravnoteži
iako zna da će sigurno pasti,
zašto samom vrhu teži?
A ja se i dalje pitam:
Šta nakon najnovijeg svitanja?
Šta nakon najslavnije misli?
Pitam se, čemu sve sama pitanja
i svesno sebe varam
da odgovor može da se smisli.
Koliko još da gajim revnost
u traženju tvog lika na svom parčetu neba,
terajući sebe da verujem u čeda i istrajnost?
Koliko mi boje tvoga oka treba,
pa da prekrijem sve, baš sve da nestane
i koliko iskri istine iz tvoje duše,
pa da osvetli sve,
da jednom zauvek svane?
Hajde, probudi se! I sasvim jasno
uoči da vidim tvoju snagu uma i lepotu duha,
jer suviše dugo ćutim glasno,
osluškujući da l¢ za patnju moju imaš sluha
i pitajući se da l¢ je osmeh blag
i pogled mio i snen, rođen ili vremenom stečen
uverih se
da Otac ćuti nedorečen i čeka…
Pozovi me, tim dragim glasom iskrenosti,
pa da lepote i mladosti noć
postane bleštavi dan.
Pomozi mi da ostvarim san
i uverim se da cilj je dostižan,
Jer samo ti imaš tu moć.
Moć kojom umiruješ bubnjeve ljutnje u mojoj glavi
gasiš varnicu bunta
i podsećaš me da se ipak svakoga puta
Samo povratak prahu i ime istine slavi.
Znam da u anđeoskom tvom pogledu tajna je neka,
i istina opora i slatka kao dunje,
Znam da negde u nedogledu , greškom vremena
tvoja duša meka nirvanu ganja i luta,
ko što zrači i pluta,
sjaj i pena,
daleke zvezde koje više nema.
A kad uvidiš da se plesanje
onih dalekih sena zauvek udaljilo
ti se seti kraja na kom je početak.
Seti se – u daljini, nekad,
da jednom je u sumrak osvanulo.
