PIŠE: DANIELA KLJAJIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
U jedan treptaj staje čitav život. Jedan dodir pokrene ili prekine. Jedna reč izleči ili razboli. Jedan tren sadrži čitavu večnost.
Svaki dan vidim kao novu šansu, novu šansu da nešto stvorim, popravim, naučim, dobijem ili podarim. Nekad dan prođe u opštoj ushićenosti, nekad u smehu, nekad u duhu novih dostignuća, nekad u suzama. Ali svi su moji i svi su važni. Dati meni da ih oblikujem i učinim boljim ili gorim. Na meni je.
Sve prođe, a ipak negde večno ostane zapisano. Neki svemir nas je stvorio, valjda da stvaramo dalje. Da delamo, rastemo ili pružimo oslonac za rast, ostavimo trag. Neki svemir nas je stvorio da mi iznova stvaramo sebe i svet oko sebe. Jer svaki dan je naizgled isti, a nikada zapravo nije jer mu mi uvek nešto dodamo.
I ostavimo trag. Neko tako dubok da i kada ne može biti fizički prisutan jeste prisutan i nastavlja da daje, zagrli vetrom i progovori tišinom. Da i dalje bude tu kada racionalno ne može biti tu. A tu je…
Da li ga je svemir ponovo stvorio iz nedostajanja? Zato što je ostavio tako dubok otisak da ne ume da nestane. Ili mu ne damo da nestane jer je praznina nepodnošljiva pa ga mi iznova stvaramo u svakom danu?
Ne mogu da kažem “bio je tu”, “rekao je…”. Prošlo vreme je za ono što želimo da zaboravimo, ono što je ostavilo gorak ukus. Šta radimo sa onima koji zapravo nikada ne odu, koje ne stvara večnost već oni stvaraju nju?
Držimo ih tik uz sebe svakog dana, svakog trena i prenosimo dalje ljubav koju smo dobili, lekcije koje smo naučili, dobrotu koju smo osetili… I podsetimo se svakoga dana: “Kad porastem, biću kao on.”
On je stvorio svemir, ne svemir njega. Zato je naš svakodnevni zadatak da stvaramo, obnavljamo, gradimo. Sebe, pre svega, jer smo mi sami jedini do kraja našeg puta neminovno tu. Uvek tu. Sutra ćemo biti mrvicu drugačiji jer su jučerašnji ljudi i događaji dodali nešto, a mi se onda oblikovali onim što smo od njih prihvatili ili odbacili. Svakoga dana iznova gradimo i nadograđujemo.
U tome je suština – stvaramo li iz dana u dan nešto bolje ili ne? Na nama je. Promena je jedina nepromenjiva istina koja nama je nadohvat ruke, ma šta govorili sebi kao potencijalno opravdanje za sopstvene postupke. Imamo moć da menjamo i na bolje i na gore i svakog dana je izbor na nama.
A kada preuzmemo odgovornost, postajemo neizbrisivi baš kao on, jako prisutni čak i posle sedam, 10 ili 50 godina, naslućujući da nas negde, u nekom drugom obliku, neki drugi svemir već ponovo stvara.
