PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SOFIJA MIŠČEVIĆ
FOTOGRAFIJE: SOFIJA MIŠČEVIĆ
Iz grada gde se Dunav sreće sa umetnošću, Sofija Miščević je započela svoju karijeru u svetu ekonomije. Kao kreativac u poslovnom okruženju, baveći se korporativnim komunikacijama i marketingom, tražila je način da kroz vizuelne forme predstavi suštinu kompanija u kojima je radila.
Početkom 2020. godine, odlučuje se za veliku ličnu i profesionalnu avanturu, napušta stabilnu poslovnu zonu i ulazi u svet fotografije i produkcije. Taj preokret postaje temelj njenog današnjeg stvaralaštva. Sa svojim timom trenutno radi na pripremi prvog filmskog projekta, vodeći proces od scenarija do premijere.
Kroz studijsku i umetničku fotografiju, Sofija beleži jedinstvene trenutke, ne poštujući šablone i izbegavajući predvidljive forme i pristupe. Njene fotografije prikazane su na domaćim i međunarodnim izložbama, a 5. novembra 2025. godine je u Konaku kneginje Ljubice otvorila svoju prvu samostalnu izložbu Odraz — vizuelno putovanje kroz likove srednjovekovnih vladarki ispričano savremenim jezikom žene.
Ekonomista si po obrazovanju. Kada si shvatila da si umetnica i šta te je podstaklo da se uhvatiš foto-aparata i da baš fotografija bude tvoj jezik izražavanja?
Kada sam odlučila da napravim zaokret u profesionalnom životu i napustim korporativni svet, fotografija se nekako sama nametnula kao prirodan nastavak mog puta. Odavno sam u sebi prepoznala potrebu da zaustavim neki momenat. U početku sam je doživljavala kao hobi, prostor za predah i ponovni susret sa sobom dok razmišljam šta bih dalje. Ali kako to obično biva, najvažnije odluke često se dogode spontano.
Kada sam sa prijateljima osnovala produkcijsku kuću i kada smo počeli da radimo na pripremama za naš prvi dugometražni igrani film, pojavila se želja da sama beležim sve kadrove, lica, energiju, ceo stvaralački proces. Taj osećaj da mogu da uhvatim emociju pre nego što nestane, pokrenuo je želju da naučim što više o fotografiji. Tako sam se upisala na prvu ozbiljniju obuku i od tog trenutka je počela magija koju ništa više nije moglo da zaustavi.
Danas, fotografija za mene nije samo zanimanje. Ona je način življenja, stalni dijalog sa trenutkom.
Imala si svoju prvu izložbu fotografija „Odraz” u Konaku knjeginje Ljubice u Beogradu. Kako si pomešala vekove i šta je bio temat kojim si osvojila svoje junakinje i publiku?
Srednji vek je u srpskoj istoriji često pogrešno obojen kao „mračan“, ali je zapravo bio izuzetno svetao period, posebno kada je reč o ženama. Imali smo vladarke koje su ostavile dubok trag na kulturnom, političkom i duhovnom nivou, iako su živele u strogo patrijarhalnom društvu. Uprkos ograničenjima, pronalazile su način da se izbore za svoje mesto, da uče, stvaraju, odlučuju i da svojom ženskom snagom utiču na svet oko sebe. Kada posmatramo savremeni trenutak, shvatamo da se deo tih izazova u suštini nije promenio. I danas žene vode iste bitke, samo u drugačijem obliku.
Zato mi nije bilo teško da ukrstim ta dva sveta. Naprotiv, delovalo mi je kao konstruktivni dijalog između prošlosti i sadašnjosti. Razmišljala sam koje bi današnje žene imale snagu, dostojanstvo i uticaj da stanu rame uz rame sa vladarkama srednjeg veka. Počela sam da istražujem različite oblasti, nauku, umetnost, aktivizam, preduzetništvo, doprinos zajednici. Upravo sam u tim savremenim heroinama pronašla ono što me je najviše inspirisalo, a to su žene koje grade, koje podižu druge, koje pomeraju granice i oblikuju društvo, baš kao što su to nekada činile njihove istorijske prethodnice.
Istovremeno, želela sam da ispravim i neke istorijske nepravde. Pojedine vladarke su ostale nedovoljno predstavljene, potcenjene, ili su prikazane kroz prizmu tuđih narativa. Moj cilj je bio da im vratim glas i dostojanstvo, da pokušam da predstavim njihove verzije priče onako kako mislim da zaslužuju.
Kada sam kontaktirala žene koje sam videla kao savremene pandane vladarkama, one su odmah prepoznale misiju. Udružile su se sa mnom bez zadrške, jer su osetile istu potrebu da se slavi ženska snaga, istrajnost i doprinos. Upravo ta zajednička energija osvojila je publiku. Ne fotografija kao forma, ne estetika kao okvir, već priča, ona iskrena, ženska, moćna, duboka. Priča koja povezuje vekove i dokazuje da hrabrost, dostojanstvo i stvaralaštvo nemaju rok trajanja.
Koga si stavila ispred kamere i koje junakinje prošlosti si oživela kroz žene iz sadašnjosti?
Fotografisala sam žene iz najrazličitijih oblasti, one koje su ostvarile vrhunske rezultate u svojim profesijama, ali često nisu pred očima javnosti onoliko koliko zaslužuju. To su naučnice, umetnice, književnice, diplomate, sportistkinje, doktorke, inženjerke, filantropkinje, žene čiji rad duboko utiče na našu svakodnevicu, ali ostaje prepoznat uglavnom u stručnim krugovima. Za ovu izložbu okupila sam 23 izuzetne savremenice i svaka od njih je posebna, snažna i jedinstvena na svoj način.
Kroz savremene heroine sam oživela vladarke različitih epoha, od onih iz perioda pre Nemanjića, o kojima se veoma malo zna, preko moćnih Nemanjićki, do vladarki iz vremena Lazarevića i Brankovića. Svaka istorijska junakinja je „pronašla“ svoju savremenu naslednicu, ženu čiji karakter, vrednosti i delovanje rezonuju sa njenim. U tom susretu prošlosti i sadašnjosti se rodila priča ove izložbe, a to je priča o ženskoj snazi koja traje kroz vekove. Tiha i nepokolebljiva.
Sa kakvim izazovima si se susretala u radu?
U ovom projektu zaista nije bilo izazova koji bi remetili rad ili stvarali situacije koje ne mogu da se prevaziđu. Imala sam privilegiju da radim sa sjajnim timom saradnika, tako da je svaki set protekao u atmosferi punoj muzike, osmeha, pogleda punih razumevanja i iskrene podrške. Zanimljivo je to što sam mnoge od žena upoznala tek na samom setu i to je možda bio jedini pravi izazov, ali onaj lep, inspirativan. Upoznavale smo se kroz sam proces stvaranja i upravo je ta spontanost dala poseban pečat celoj priči, jer je svaka od njih ostala svoja, autentična, nepripremljena za „ulogu“, potpuno verna svojoj suštini. I mislim da se upravo to vidi na fotografijama.
Kako je reagovala publika, a kako buket od 23 žene koje su dobile različite uloge? I da li se neka od žena zaista i prepoznala u liku vladarke koju je predstavljala?
Kada sam prvi put postavila celu izložbu i zastala da je pogledam kao celinu, tek tada sam zaista osetila veličinu i snagu priče koju smo zajedno ispričale. Svaki portret je zračio posebnom energijom, a zbir tih energija bio je očaravajući.
Isti utisak imale su i žene koje su stale ispred mog objektiva. Kada su sišle u Konak i videle sve fotografije na jednom mestu, mnoge su bile iskreno dirnute. To je fascinantan spoj različitih ličnosti, energija i izraza, kao da je svaka od njih donela deo prošlosti u sadašnjost. Konak kneginje Ljubice je bio savršen izbor prostora, sa svojim svodovima i atmosferom prošlih vremena, prizvao je duh srednjovekovnog dvora.
Publika je reagovala fantastično. Ono što me posebno raduje jeste što su posetioci odmah osetili emociju, snagu i simboliku iza svake fotografije, iako im još uvek dugujem „bajkovitu” pozadinsku priču koju svaka od njih nosi. A činjenica da su se žene koje sam fotografisala prepoznale u vladarkama koje su predstavljale, to je bio ključ uspeha. Svaka je osetila povezanost na posebnom nivou, duboko u sebi. Zato je ceo proces tekao tako prirodno, bez teškoća. Priča nas je sama vodila.
Šta je za tebe fotografija?
Za mene je fotografija način da zaustavim ono što često promiče nezapaženo, emociju, karakter, istinu trenutka. To nikada nije samo slika. To je priča. To je susret unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, nečije suštine i mog pogleda kroz objektiv.
Fotografija me je naučila da posmatram pažljivije, da slušam tišine između reči i da u ljudima tražim ono što je autentično, neizveštačeno. Zato i radim portrete na način na koji radim, bez planiranih poza, bez uloga, bez maski.
Najjednostavnije rečeno, fotografija je moj način da svetu kažem: Pogledaj, ovo je važno!
Koliko hrabrosti i smelosti treba da se ostavi „siguran posao“ i krene u umetnički izraz?
Ne bih rekla da je u pitanju samo hrabrost ili smelost. Pre bih to nazvala procesom sazrevanja, rastom koji dolazi kroz rad na sebi, kroz prepoznavanje trenutka kada se jedna životna faza završava i kada je vreme da se iskorači iz zone komfora. To je tiho, ali snažno unutrašnje preusmeravanje.
Najveći izazov je naučiti da slušaš sebe, da prepoznaš signale i da im veruješ, pogotovo kada te vode u potpuno nepoznatu profesionalnu oblast. Ništa od toga ne bi bilo jednostavno bez bezrezervne podrške najbližih. Njihovo razumevanje, njihova spremnost da prihvate promene kroz koje prolaziš, to je temelj koji omogućava transformaciju. Tek uz takvu podršku prelazak iz sigurnog okruženja u svet umetničkog izraza postaje održiv.
Koji su tvoji sledeći koraci? Šta planiraš?
Planova imam mnogo i svaki od njih me istinski raduje. Volela bih da ilustrujem novu knjigu, jer me priče inspirišu, pokreću i otvaraju prostor za novu imaginaciju. Prva knjiga koju sam ilustrovala fotografijama Princeza sa tavana je bila svojevrsna inovacija na našem tržištu kada je reč o ilustracijama za decu, a reakcije čitalaca su pokazale koliko deca umeju da prepoznaju autentičnost. Njihov sud je najiskreniji, jer nešto im se dopada ili ne, bez kompromisa. Posebno mi je drago što je knjiga osvojila nagradu Zaharije Orfelin za najlepšu knjigu na Novosadskom sajmu knjiga 2024. godine.
Paralelno s tim, imam više ideja za nove projekte i izložbe. Planiram i da intenziviram rad u studiju sa klijentima, jer sam kroz stvaranje izložbe Odraz shvatila koliko me ispunjava susret sa novim ljudima. Svaka osoba nosi svoju priču, a moja uloga je da to prepoznam i zabeležim. To je izazov koji te istovremeno testira i obogaćuje.
Volela bih da moj studio postane mesto gde se čuvaju važne životne faze, trenuci koji će jednog dana biti uspomene, priče koje će se prepričavati prijateljima, porodici, naslednicima. Da fotografija postane poput knjige koju izvučeš sa police da bi se podsetio na deo svog života.
Imaš kontakte i iskustva koji prevazilaze lokalni okvir. Kako vidiš sebe na međunarodnoj umetničkoj sceni u budućnosti?
Moj primarni cilj u ovom trenutku je da Odraz vidi što veći broj ljudi. Da čuju priču o našoj istoriji, da prepoznaju snagu žena koje su je oblikovale i da uprkos izazovima poslednjih decenija, osete da i danas imamo izuzetnost, znanje i energiju kojoj se treba diviti. Verujem da će i naši ljudi u dijaspori rado prihvatiti ovakvu izložbu, ona im pruža podsećanje na svetle trenutke naše prošlosti i šalje jasnu poruku da postoji realna šansa za svetlu budućnost. U našem „DNK zapisu“ zaista postoji mnogo dobrih kodova.
Volela bih da kroz putovanje izložbe Odraz ostavim trag, da trasiram stazu za neke nove projekte i nova umetnička putovanja. Kako se proces bude razvijao, verujem da će se prirodno iskristalisati i moj prostor na međunarodnoj umetničkoj sceni. Odraz je tek prvi korak, ali važan, siguran i iskren.
Verujem da iskrenost i dobra namera otvaraju mogućnosti, da povezuju ljude na višim nivoima, kroz vibracije istih frekvencija.
Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Budućnost je (sa)DA“. Gde će te odvesti tvoje DA?
U suštini, moje „DA“ me vodi u život koji nije unapred isplaniran. To nije put sa jasno označenim stanicama, već unutrašnji tok koji se razvija iz impulsa i osećaja. Verujem da će me moje „DA“ odvesti dalje nego što danas mogu da zamislim. Kada sledimo ono što nas istinski pokreće, put nas vodi ka mestima na kojima rastemo, gde učimo, gde se susrećemo sa ljudima i situacijama koje nas oblikuju. Svaki izbor koji dolazi iz iskrenog unutrašnjeg „DA“ otvara prostor da postanemo bliži sebi, svojoj suštini, svojoj kreativnoj snazi i da istovremeno ostavimo trag koji je jedinstven i istinit.
To „DA“ nije samo reč. To je životna energija koja te nosi napred, kroz izazove i radosti, kroz očekivano i neočekivano, u sve ono što još uvek ne vidimo, ali osećamo da stoji pred nama. To je vizija.
