NOVA SLIKA, NOVI IZAZOV

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDRA VUKSANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VLADIMIR JOČIĆ, LOJZE KALINŠEK

ALEKSANDRA VUKSANOVIĆ (BEOGRAD, 1994) JE MASTER LIKOVNI UMETNIK I PEDAGOG. ŽIVI I STVARA U BEOGRADU.

GODINE 2017. ZAVRŠILA JE VISOKU ŠKO­LU LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI STRUKOVNIH STUDIJA (MEDIJI SLIKE) U BE­OGRADU, 2019. DIPLOMIRALA JE NA OSNOV­NIM STUDIJAMA NA FAKULTETU UMETNOSTI U NIŠU (SLIKARSTVO), U KLASI MR KATARINE ĐORĐEVIĆ. KOD KOJE JE I MASTERIRALA 2021. GODINE. ČLAN JE ULUS-A OD 2021. GO­DINE, KAO I ULUPUDS-A OD 2023.

SVOJA DELA JE IZLAGALA OD 2017. GODINE NA DOSADAŠNJE 33 KOLEKTIVNE (BEOGRAD, NOVI BEOGRAD, NIŠ, SMEDEREVSKA PALAN­KA, STARA PAZOVA, MAJDANPEK, SREMSKA MITROVICA, INDIJA, NEPAL, BAMLADA, BAN­GLADEŠ, TURSKA, TUNIS, JORDAN) I ŠEST SAMOSTALNIH IZLOŽBI (SMEDEREVSKA PA­LANKA (2018), PANČEVO (2018), STARA PAZO­VA(2020), LESKOVAC (2023), NEGOTIN (2023), BEOGRAD (2023)).

DOBITNIK NAGRADA: PRVA NAGRADA – ME­ĐUNARODNO TRIJENALE PORTRETA I AUTO­PORTRETA, MEMORIJALNA GALERIJA “DU­ŠAN STARČEVIĆ”, SMEDEREVSKA PALANKA (JANUAR 2018) I “NAJBOLJA PALETA”, 30. LI­KOVNA KOLONIIJA “COSMIC ART – LJUBIŠA MARIĆ”, VOJKA (SEPTEMBAR 2021).

UČESTVOVALA JE NA VIŠE MEĐUNAROD­NIH LIKOVNIH KOLONIJA I SIMPOZIJUMA: KOSTOLAC (2019), VOJKA (2019), ŠID (2020), SOVLJAK – BOGATIĆ (2021), VOJKA (2021), SREBRNO JEZERO (2021), NACIONALNI PARK TARA (2021), VRNJAČKA BANJA (2022), KRČE­DIN (2022), MONASTIR – TUNIS (2022), SREBR­NO JEZERO (2022), VELIKO GRADIŠTE (2022), LEPOSAVIĆ – KIM (2022), IGALO – CRNA GORA (2022), SVRLJIG (2023), VEVČANI – MAKEDO­NIJA (2023), PRNJAVOR KOD ŠAPCA (2023). SUDELOVALA JE I NA NEKOLIKO PROJEKATA OD KOJIH BIH POSEBNO IZDVOJILA LIKOV­NO-TERAPETSKU KOLONIJU IGALO NA ME­STU KOORGANIZATORA, NA KOJOJ JE STVA­RALO ŠEST SLIKARA I PET OSOBA SA CERE­BRARNOM PARALIZOM.

NEKI OD ALEKSANDRINIH CRTEŽA, SLIKA I GRAFIKA MOGU SE VIDETI U DRŽAVNIM I PRIVATNIM USTANOVAMA U ZEMLJI I INO­STRANSTVU (MEDICINSKI FAKULTET UNI­VERZITETA U NIŠU, MEMORIJALNA GALERI­JA „DUŠAN STARČEVIĆ“ U SMEDEREVSKOJ PALANCI, CENTAR ZA KULTURU „MIRA BRT­KA“ U STAROJ PAZOVI, KAO I INSTITUT KUL­TURE I UMETNOSTI KEMEROV U RUSIJI).

TVOJ ODNOS PREMA BELOM PLATNU – DA LI U TEBI IZAZIVA STRAH ILI MU PRISTUPAŠ SA VELIKOM STRAŠĆU?

Kontakt sa belim slikarskim platnom je za mene nešto posebno. Svaka nova slika je novi izazov, što i jeste čar umetnosti. Tokom prvog kontakta sa belim platnom, javlja se neka doza pozitivne treme, ali ta trema me ne sputava, već mi daje dodatni podstrek da kroz svaku novu sliku što više istražujem, a da ostanem verna svom stilu.

ODAKLE LJUBAV PREMA PEJZAŽIMA I PORTRETI­MA?

Ljubav prema pejzažima je počela od ranog detinjstva. Inspiracija pejzažima je prvenstve­no podstaknuta mestom u kom živim i stvaram, a to je Ripanj, podno Avale, gde smo okruže­ni zelenilom, prirodom, izvan gradske vreve i buke. Kasnije sam kroz slike počela da beležim mesta koja sam posetila tokom likovnih simpo­zijuma, kolonija, ekskurzija i ličnih ili porodič­nih putovanja. Ovakva vrsta putovanja su mi značajna ne samo u upoznavanju novih mesta, ljudi, kulture, već su mi pomogla i u bržem sa­zrevanju i stvaranju svesti koliko smo socijalno otuđeni. Svest o nedostatku ili prikrivenosti em­patije me je inspirisala da kroz slikanje portreta i figura prikažem različite emocije koje vešto skrivamo od očiju drugih ljudi.

IMALA SI IZLOŽBU U ANKARI (TURSKA) I AMANU (JORDANU) KAO NAJMLAĐI AUTOR KOJI JE UČE­STVOVAO. ČIME SI SE PREDSTAVILA?

U maju ove godine, svoj rad sam predstavila u Ankari (u Turskoj), na Trećoj međunarod­noj izložbi Golden Brush, po pozivu dr Maram Hasan, koja je zapazila moj rad. Na toj izložbi predstavila sam se sa tri slike iz ciklusa pejza­ža. Zatim sam u septembru, u istoj organizaciji, svoj rad prikazala i jordanskoj publici u Royal Gallery u Amanu, gde sam izlagala portrete.

Na obe izložbe bila sam među najmlađim au­torima, ako ne i najmlađa, i imponuje mi kada neko prepozna kvalitet mog rada i uvrsti me među uspešne i kvalitetne umetnike, profesore i doktore umetnosti.

ŠTA POSLE AMANA – DA LI JE AMAN OTVORIO NOVE MOGUĆNOSTI U IZLAGAČKOM SMISLU?

Svako iskustvo donosi i neke nove prilike. To­kom izložbe i boravka u Amanu, imala sam priliku da svoj rad i svoju zemlju predstavim Atoufu Aminu, ministru kulture Jordana, dr Sana Jamaliju, predsedniku Udruženja likov­nih umetnika Jordana, kao i mnogim doktorima profesorima sa univerziteta u Amanu. Nadamo se da će nam ovakva prilika otvoriti vrata za umetničku saradnju između Srbije i Jordana, kako u samom Amanu i Beogradu, tako i širom dve zemlje, u vidu izložbi i međunarodnih likov­nih simpozijuma.

KAKO NA TVOJE RADOVE REAGUJE INTERNACIONAL­NA PUBLIKA I ŠTA ONA PREPOZNAJE?

S obzirom na to da sam do sada imala priliku da kroz izložbe i likovne simpozijume predsta­vim svoj rad u desetak zamalja, među kojima su Turska, Jordan, Tunis i Makedonija, mogu reći da publika veoma pozitivno reaguje na moje radove, a zatim se dodatno prijatno izne­nade kada vide da je to rad mlade umetnice, što mi veoma prija i daje veliki vetar u leđa da se što više usavršavam i napredujem u daljem radu.

ZAŠTO ULJE NA PLATNU, A NE NEKA DRUGA TEH­NIKA?

Kada je sama tehnika u pitanju, najviše mi pri­jaju uljane boje i akvarel. To su tehnike koje za­htevaju dosta i vremena i strpljenja. Prvenstve­no je potrebno strpljenje – sam proces sušenja može da traje i dva dana, što odgovara mom temperamentu, jer sve što radim, radim veoma promišljeno. S druge strane, ovakva tehnika slikanja mi odgovara zbog mogućnosti razno­vrsnih lazurnih poteza, kao što su efekti vode ili neba.

KOJA BOJA SE PROVLAČI KROZ SVE TVOJE RADO­VE?

Kada posmatram ciklus slika iz poslednjih pet godina, mogu reći da pored motiva postoje i prepoznatljive boje u mojim radovima. Tako su kod portreta i figura dve neizostavne boje – pru­ska plava i indijsko crvena, dok je kod pejzaža prepoznatljiva – azurna plava.

SVOJU LIKOVNU AKTIVNOST USMERAVAŠ I U OBLA­STI EDUKACIJE I TERAPIJSKOG RADA SA OSOBAMA SA CEREBRARNOM PARALIZOM. KOJI JE CILJ OVE ART TERAPIJE?

Ideju i želju za ovakvom vrstom rada sam do­bila tokom osnovnih studija na Fakultetu umet­nosti u Nišu, da bi mi se ubrzo nakon završenih master studija i ukazala prilika za rad sa stari­jom i mlađom grupom u Specijalnoj bolnici za cerebrarnu paralizu i razvojnu neurologiju. Cilj art terapije jeste prvenstveno podrška ovakvoj grupi ljudi, zatim što im to može pomoći u ra­zvoju motorike i koordinacije oka i ruke, kao i u održavanju mentalnog i fizičkog zdravlja kroz rad i razgovor, što potvrđuju i stručna medicin­ska lica kao što su neurolog, psiholog, logoped i drugi. Za sada sam imala priliku da radim sa osobama sa cerebrarnom paralizom, ali imam veliku želju da na ovakav human način pomo­gnem i drugim grupama osoba sa invaliditetom ili poteškoćama u razvoju.

RADIŠ I SA DECOM ŠKOLSKOG UZRASTA I SVO­JE ZNANJE PRENOSIŠ KROZ LIKOVNE RADIONICE. KOLIKO IMAMO TALENTOVANE DECE KOJE VEŠTO DRŽE ČETKICE I SLIKAJU SVOJU STVARNOST ILI IMA­GINARNI SVET?

Likovnu radionicu za decu školskog uzrasta sam otvorila pre godinu dana u svom ateljeu, u mestu Ripanj, podno Avale. Kao mladi likov­ni umetnik i pedagog, želim da deci prenesem svoje znanje kroz različite tehnike, materijale i veštine. Moram priznati da sam za ovako kra­tak period upoznala puno talentovane dece iz Ripnja, što me izuzetno raduje. Cilj likovne ra­dionice je da deca što više istražuju o sebi – ona odrastaju uz telefon, kompjuter, pa kroz likovnu radionicu možemo vežbati i koncentraciju, što može biti korisno za druge stvari.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „GODINE SE VETRU NE BROJE, KOLIKO GOD BRZO SAZREVAO“. ŠTA KAŽEŠ NA OVAJ STIH KADA BI GA PRIMENILA U SVOJOJ SLICI ŽIVOTA?

Kao mlad umetnik, pred kojim je tek rad, usa­vršavanje i još mnogo stepenika napedovanja, mogu reći da sam zadovoljna svojim postignu­ćem u svakom smislu. Uvek sam se vodila time da nije bitno koliko godina imamo, već kako smo svoje godine iskoristili na pametan način, bilo to stvaranje porodice, obrazovanje, struč­no usavršavanje ili karijera.