PIŠE: MIMA KOVAČEVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ, IZ PRIVATNE ARHIVE
Najteže je kada shvatiš da više nigde ne pripadaš u potpunosti, ali upravo tu počinje tvoja nova priča. Tamo gde perspektiva počinje da menja svet oko tebe.
Kada sam se pre sedam godina preselila iz Srbije u Njujork, očekivala sam uzbuđenje, nove prilike i grad koji nikada ne spava. Ono što nisam očekivala bila je duga, tiha borba sa osećajem da nigde zaista ne pripadam — premalo prisutna u Beogradu, premalo ukorenjena u Njujorku. Život u nevidljivoj pukotini između dva sveta.
Dok sam u Njujorku pokušavala da gradim život ispočetka, osećala sam kako mi polako izmiče onaj koji sam imala. Nedostajali su mi rođendani u Beogradu i prijatelji koji me poznaju bolje nego što poznajem sebe. Svaki put kada bih se vratila u Beograd, shvatila bih da su ljudi nastavili dalje, bez mene. A u Njujorku? Bila sam nova, neprimetna i uvek korak iza.
I tako sam se godinama pitala — da li sam negde pogrešila? Da li sam donela ispravnu odluku?
Pet godina kasnije, preokret se desio kada sam promenila pogled na sve to: shvatila sam da dom ne nastaje sam od sebe. Dom je rezultat truda, izbora i želje da ostaneš. Morala sam da počnem da se ponašam kao da pripadam, da planiram budućnost ovde, čak i kada me nostalgija vukla nazad.
Počela sam da ulažem u ljude oko sebe. Da zovem, da organizujem, da se pojavljujem. Više nisam očekivala da će prijateljstva opstati sama od sebe, ja sam bila ta koja ih je gradila. I polako, ali sigurno, Njujork je prestao da me gleda sa distance i pustio me je bliže.
Dozvolila sam sebi da uživam u gradu, bez osećaja krivice. U šetnjama ulicama koje sve više liče na moj kraj. U spontanom razgovoru sa komšijama (u čemu mi je moj ljubimac Rale bio najbolji ambasador). U malim ritualima: Brodvej, branč, ljudi, svetla — sve one sitnice koje ti daju osećaj da si deo priče koja se svakodnevno odvija.
I, naravno, grad je ostao isti. Bučan, skup, ponekad neumoljiv. Ono što se promenilo bila je moja perspektiva: prestala sam da posmatram svoj život u Njujorku kao privremen. Umesto da budem rastrzana između dve strane, počela sam da gradim jednu novu kojoj mogu da pripadam u potpunosti.
Njujork se nije promenio zbog mene.
Ja sam se promenila zbog Njujorka.
A onda je konačno postao moj dom.
Jer na kraju — svaki novi početak nije o mestu gde si, već o načinu na koji gledaš na sebe u njemu. Kada promeniš perspektivu, promeni se i ceo svet oko tebe.
