NJENE SLIKE SU DEO ŽIVOTA LJUDI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: GALA ČAKI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

GALA ČAKI, AKADEMSKA SLIKARKA, DOKTOR UMETNOSTI, STIPENDISTA MNOGOBROJNIH VLADA SVETA, OMILJENA UMETNICA MNO­GIH KOLEKCIONARA U ZEMLJI I INOSTRAN­STVU.

GALINA DELA VIDELI SU LJUBITELJI UMET­NOSTI ŠIROM PLANETE, OD JAPANA, KINE, INDONEZIJE, KOREJE I SINGAPURA, PREKO FRANCUSKE, ITALIJE, ENGLESKE I DRUGIH EVROPSKIH ZEMALJA, DO AMERIKE I KANA­DE. ŽENA IZRAZITOG SENZIBILITETA, VUL­KANSKE ENERGIJE, SNAŽNOG DUHA, GALA ČAKI IMAĆE IZLOŽBU U ALEKSIĆ GALERIJI U KRAGUJEVCU 21. DECEMBRA 2024. GODINE.

Slikarka si snažne ekspresije, emocije, ener­gije i poteza četkice. Tvoja umetnost asocira na slobodu u svakom smislu. Snagom misli i lepote slikaš nečija najdublja osećanja i naj­tananije emocije. Kolika je sposobnost umet­nika da doživljeno može da prenese na plat­no?

Moja osetljivost je ogromna. Bez osetljivosti, nema stvaralaštva. Bez talenta da tom osetljivo­šću istkaš delo, nema umetnosti.

Preterana osetljivost stvara intenzivan život, is­crpan za mene, a posebno za ljude oko mene.

Proživljavati doživljeno unutar samog procesa stvaranja je kompleksno i izazovno na više nači­na. Samo jake ličnosti mogu da iznesu taj teret. Ja nisam živa bez tog intenziteta. Ova zemlja je izuzetno tlo za stvaraoce kao što sam ja. Vero­vatno nisam slučajno rođena ovde.

Tvoja platna su velika. Ona su tvoj izbor. Sklupčana figura čoveka u odnosu na be­skraj kosmosa. Kako da ih čitamo?

Moje slike su plod mog duha. Osetite ih, pre nego što ih razumete. Dok ih posmatrate, obliku­jete ih po sopstvenoj slobodi. Posmatrač mora da ima slobodu oblikovanja kao što je imam i ja prilikom stvaranja dela. Danas, u svetu, kada nam postavljaju kako da mislimo sopstveno biće i realnost, važno je posmatrati. Možda nam upravo umetnička dela ponude sopstveni način viđenja sveta i sebe.

Tvoja slikarska istraživanja su usmerena ka čovekovom stanju. Šta si sve otkrila radeći i istražujući kroz sliku sebe?

Da bih odbranila svoju umetnost, moram da se razotkrijem. Sva ta lica koja poniru iz dubina mog bića i stanja u koja se postavljam ne nude egzaktno pojašnjenje ko ja jesam. Potrebno je sazrevanje stvorene ličnosti kroz svu tu grad­nju.

Shvatila sam da moje slikarstvo može biti dobro jedino ako postanem ličnost. Autentična ličnost. Samo ličnost može da stvori delo koje će veko­vima orati brazde ljudskog uma. Vreme će po­kazati da li su moja ličnost i moje stvaralaštvo vredni poštovanja i divljenja.

Po tebi, umetnost je sama sebi cilj i ona sto­ji sama, nezavisna od svega. Dela umetnika odolevaju vremenu. Kako posmatraš svoja dela kroz protek vremena? Ili kako ćemo na njih gledati u budućnosti?

Otkad sam počela da vodim život slikarke kao da je vreme stalo. Svaki dan je isti.

Što se tiče samog dela, važno je mesto u kom se stvara i kada se stvara. Radikalna dela često ne budu shvaćena od strane postojeće umne konstrukcije ljudi.

Dugo sam mislila da samo od nas samih zavisi vidljivost našeg dela u datom trenutku života. Onda su usledili pozivi stranaca u tamo nekim stranim zemljama da prikažem svoje delo. Tek tako. Slučajno, a možda i ne. Shvatila sam da ako je delo duhom stvarano, njemu će neke više energije, Bog, protkati puteve kojima ono mora da se kreće ne bi li spoznalo svetlost koja mu je data.

Dela brojnih stvaralaca otkupljena od institucija žive svoj život u podrumu, fundusu. Često su zaboravljena ili prepuštena poplavama kao što je bio slučaj u jednom od naših muzeja. Moje slike imaju drugačiju putanju. Deo su života lju­di. Ljudi ih biraju kao deo svog doma, svoje po­rodice. Da li će živeti dugo nakon moje smrti? Da li će ih zaboraviti? Volela bih da znam.

Da li se teško odvajaš od svojih slika ili se vežeš za njih?

Sva moja dela sam ja. Ja nastavljam živote svo­jih dela u nekim drugim porodicama, u nekim drugim zemljama. Mene hrani život tih dela. Hrani me kada u očima kolekcionara vidim ra­dost koju mu stvara energija mog dela. Hrani me ideja unošenja lepote u nečiji život. Hrani me menjanje svakodnevice. Hrani me menjanje ljudi kroz umetnost.

Puno putuješ i izlažeš u inostranstvu. Koliko je za umetnika važno da se kreće i van ovog balkanskog neba i da se uporedi i odmeri snage sa svetskim stvaraocima?

Moj život se deli na intenzivna putovanja i istra­živanja po svetu i intenzivna promišljanja sebe u svom radu. Ponekad je lepše izmaštati neko mesto. Mesta čine ljudi. Mene interesuju samo ljudi. Nedavno sam se vratila iz Bakua. Pored impozantnih građevina, mene su posebno do­takli ljudi. Obični ljudi koji čekaju u redu za hleb. Asimilacija sa datim ljudima u datom trenutku mene otkriva za novo. Radoznalost zadiranja u druge živote, druga bića, mene otvara samoj sebi. Ko smo mi bez drugih?

Na izložbi u Bakuu sam upoznala čuvenog gu­rua Sadhgurua. Prišao mi je slučajno pre zva­ničnog otvaranja. Zračio je nekom lepom ener­gijom. Nisam bila sigurna ko je tačno on, ali mi se dopala činjenica da je prišao i posmatrao moju sliku. U drugom trenu ga je milion kame­ra obgrlilo sa svih strana. Posle sam saznala o kome je reč. Eto to su ti lepi trenuci, sa tamo nekim strancima koji nam priđu iz nekog nama neobjašnjivog razloga.

Tvoja dela odjekuju emotivnom i filozofskom dubinom.

Poniranja u sebe su kompleksna. Nisu mi data uvek. Potrebno je zrenje. Uvek se iznenadim delom sebe koji nisam mogla da pojmim da po­stoji unutar mene. Sve te hamartije, izazvane drugim ljudima ili određenim situacijama, jesu dragocene za mene. Radoznalost i sloboda su ključni za traganje. Konstantna traganja obliku­ju intenzivan život. Iscrpan kako za mene, tako i za sve oko mene. To je velika energija, borba koju ne može svako da iznese. A moje biće vapi za takvim stanjem jer drugačije nije živo.

Sredinom decembra, tačnije 21. 12. 2024. imaćeš izložbu slika u Aleksić galeriji. Šta ćemo videti na platnima u Dejanovoj galeriji koja je zauzela značajno mesto na umetničkoj sceni?

Bićete u prilici da vidite slike koje su nastale u proteklih godinu dana. Ljude, stran­ce, kroz koje sam proživela neka svoja emotivna stanja. Ne želim da vam kažem. Dođite i vidite sopstvenim očima.

Kako si se odlučila za saradnju sa galeristom Dejanom Aleksićem? I koliko razmevanje, ljubav prema umetnosti doprinosi sjajnoj saradnji?

Dejan Aleksić i ja gradimo poslovni i prijateljski odnos više od deset godina. Mene hrane takvi odnosi, odnosi poštovanja, uzajamnih gradnji odnosa u kome nije po­treban ugovor da bi se poštovala druga strana. On je čovek koji menja postojeće stanje vidljivosti umetnosti i kulture u našoj zemlji. Čovek koji iskonski voli umet­nost. On je za mene više institucija od brojnih institucija u našoj zemlji, u kojima su zaposlene desetine ljudi koji ne rade ništa. Da sam ja neko, izvela bih potpunu reformu naših kulturnih institucija i umesto desetine tih ljudi koji ne rade ništa i na trošku su ovog društva, postavila bih ljude kao što je Dejan. Pojedinci su ti koji uvek menjaju društvo.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Nova godina, nove priče”. Kakve slikarske priče čekaju da budu ispričane?

Moje slike su moj život, koji će se sledeće godine odvijati više u nekim drugim ze­mljama nego u našoj. Šta će te zemlje i ti novi ljudi prozvati u meni, ne znam. Znam samo da spremam izložbe za sledeću godinu, kao i premijeru dokumentarnog filma o mom radu i životu. Radujem se novoj ja u novoj godini.