PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IVANA ŽIVIĆ
FOTOGRAFIJE: BOJAN DŽODAN
Ivana Živić, akademska slikarka, rođena u Sarajevu 1979. godine. Na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu, diplomirala je slikarstvo 2004. godine, da bi četiri godine kasnije (2008) na istom fakultetu okončala i postdiplomske studije iz oblasti slikarstva. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) od 2006. godine. Do sada je svoja dela izlagala na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Za svoj umetnički rad dobila je veći broj nagrada i priznanja. Živi i stvara u Beogradu kao samostalni umetnik.
Svojom izložbom slika “Nežno” iskoračuješ u aptrakciju. Izložba je postavljena u Radisson Collection hotelu u maju i junu mesecu. Šta si htela da pokažeš tom nežnošću na platnu posle radova u figurativnom slikarstvu?
Oduvek se bavim apstrakcijom, samo što takve radove nikad nisam izlagala, u mojim očima nisu bili dovoljno zreli. Sada izloženi ciklus mi ima smisla za pokazivanje, kao i potencijal da se razvija dalje. Umetnik treba da je iskren u svom izrazu. Stvaranje je živ proces, podložan transformaciji i mislim da je zdravo upuštati se u nepoznato i po cenu nerazumevanja okoline. Za očekivati je postepen prelaz iz jednog izraza u drugi sa raznim međufazama, ali meni više leži odlazak u potpuno drugu krajnost. U takvoj situaciji stereotipi kroz koje se sagledava nečija poetika posebno su vidljivi.
U tvom ranijem radu često je prisutan narativ, figura, pejzaž. Kako su se ti elementi transformisali u novom apstraktnom izrazu?
Za mene kao umetnika ove slike su i neka vrsta odmora od figuracije. One su tu kao meditativna priča dovođenja sebe u balans. Dosta su senzitivne, osetljive i zahtevaju prisustvo svetla. Bez svetla, one su nevidljive, ravne. Ali sa usmerenim svetlom, na njima se događa magija. Zlatna sija i forme dobijaju svoj oblik. Kao i kod nas ljudi, kada smo povezani sa sobom, sve ima smisla: ljubav, zdravlje, vera. Ako ne propuštamo tu energiju koja struji kroz nas, sve nam je ravno i utapa se u besmisao.
Apstrakcija u tvom slučaju deluje tiho, suptilno, gotovo meditativno. Kako uspevaš da zadržiš emociju i intimnost čak i kad izostaje konkretna forma?
Sama boja pri nanošenju kao da ima krupniji pigment, formira hrapave strukture koje se kombinuju sa glatkim i tako prave kontraste i senke unutar slike. Moje je da nađem pravu meru da ta igra ima likovni smisao. Proces je intenzivno prijatan, naručito ako je na otvorenom, u nekom lepom ambijentu, u prirodi, na jezeru… Sve to doprinosi ideji topline, intime, povezanosti i prisutnosti.
Da li prelazak u apstrakciju doživljavaš kao oslobađanje ili kao novi oblik discipline i ograničenja?
Definitivno oslobađanje. Figuracija zahteva mukotrpan rad i disciplinu. Ove slike su lagane, trenutne, bez plana i namere. Njihovo slikanje je čista radost. One su zapis trenutka. Ono što je problem kod apstraktnih slika jeste što krajnji rezultat ne komunicira tako lako sa ljudima. Prosečan ljubitelj slikarstva se puno lakše identifikuje sa figurativnom slikom.
Koje boje, oblici ili teksture su postali dominantni u ovom novom izrazu? Imaju li simboličko značenje za tebe?
Zlatna boja, sama po sebi, ima jako bogato značenje. To je simbol naše životne snage, naše punoće i pozitivnog maksimuma. Korištena je u svim kulturama i religijama kao simbol božanske prirode i svetosti, savršenstva duše i čistoće. Topline. Vizuelno i emocionalno, zlatna daje osećaj sigurnosti i udobnosti. Vitalnost, radost i svetlost. U materijalnom smislu označava luksuz, bogastvo i prestiž. Uspeh, prvo mesto, nagrađuje se zlatnom medaljom, kreditne kartice u premium kategoriji su zlatne i tako dalje.
Da li smatraš da je apstrakcija „viši nivo“ u umetničkom izrazu ili jednostavno drugačiji jezik kojim si morala da progovoriš?
Pre bih rekla, drugačiji jezik.
Kada posmatrač stane pred tvoju novu sliku – šta bi želela da u njemu ostane posle tog susreta?
Ove slike su podsetnici da je svako od nas zlatan. Da vredi više od bilo koje okolnosti koja ga snalazi u životu.
Izložba je humanitarnog karaktera i deo od prodaje ide u humanitarne svrhe. Šta za tebe kao umetnicu taj i takav rad znači?
Umetnost ne treba da bude zatvorena u galeriji, već može i treba da menja svet. Humanitarne izložbe su upravo primer za to, nisu samo lepe nego i korisne. Za mene je to duboko ispunjavajuće.
Imala si priliku da boraviš na art simpozijumu sa dvadesetak umetnika iz celog sveta, u Wolfgangsu, u Austriji. Po čemu je ovaj art simpozijum specifičan i ko je sve bio prisutan?
U organizaciji udruženja Art Circle, umetnici iz Japana, Meksika, Brazila, Španije, Belgije, Francuske, Slovenije, Austrije, Nemačke i Poljske stvarali su zajedno. Osim mene iz Srbije, tu je bila i Gala Čaki. Wolfganse je austrijski Monte Karlo, a mi smo bili smešteni u najboljim hotelima tog mesta, sa najvećom kategorizacijom. Koncept simpozijuma je bio da svako veče imamo večeru u drugom hotelu i tako upoznamo sve domaćine, umetnike i celo mesto. Kruna svega je bila izložba u EQ SchafbergBahn.
Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Stvarnije od fikcije”. Da li tako doživljavaš svoje radove, da su oni jači i snažniji od mašte kada povučeš poslednji pokret četkicom?
Ne postoji ništa lepše od trenutka kada ono što je bilo nevidljivo, nejasno, mutno, samo naznaka, postane nešto konkretno kao završena slika. Ceo taj proces je čaroban i nikad ne znam tačno kako će se završiti.
