PIŠE: ANIKA PETROVIĆ
Kada sam prvi put čula izreku „Nada je san budnih,“ stala sam na tren i zapitala se – šta nas to drži budnima dok sanjamo? U pozadini tog razmišljanja čula sam tiho zujanje vetra kroz prozor i to me je nekako uvelo u priču. Obično mislimo na nadu kao na nešto što nas vodi napred – poput melodije koja te vuče kroz tišinu. A onda sam se upustila u ideju svesnosti i shvatila da zvuci oko nas – šuštanje lišća, žuborenje vode – mogu da promene način na koji doživljavam nadu. Probuđeni, oni koji su ukorenjeni u sadašnjost, ne čekaju bolje sutra jer čuju da je već sve u redu u ovom trenutku. Ovo je osećaj o nadi – više je razgovor o tome šta nas pokreće, a zvuci su tu da nas podsete na obe strane priče.
Sećam se jednog kišnog dana pre više godina. Sedela sam kod kuće, slušala kako kiša dobuje po prozoru, a misli su mi bile teške – neka teškoća me je savladala i pitanje kako dalje, kako je prevazići. I tada sam čula kako voda dobuje po limu prozorskog okna, stvarajući tih, ujednačen ritam, kao ritam otkucaja srca, čak mi se i disanje pridružilo tom ritmu i taj zvuk me je smirio. Kao da mi je šapnuo: „Sve će biti u redu.“ To je bila Nada, mala i tiha, poput daleke pesme koja te drži na nogama. Volim te trenutke uvida kroz zvuke, ali i sada se pitam: šta ako je to bio i početak nečeg dubljeg? Možda sam nesvesno počela da slušam svet oko sebe na nov način, prihvatajući ga umesto da čekam da se promeni.
Nada je bila početak sopstvenog isceljujućeg procesa.
Nada je oduvek bila tema velikih umova. Emil Sioran, taj pomalo mračan filozof, rekao je: „Nada je jedini univerzalni lažov koji nikada ne gubi svoj ugled.“ Zvuči oštro, ali razumem ga – nada nas često vuče napred, čak i kad nemamo dokaza da će biti bolje. Sećam se kako sam jednom stajala na balkonu, slušala ptice i verovala da će „loš” period proći. Taj cvrkut je kao melodija nade jer ptice pevaju bez obzira na sve – i Sioran je u pravu – držala me je Nada, bez obzira na sve.
Martin Luter King Junior je imao drugačiji pogled. Rekao je: „Moramo prihvatiti konačno razočaranje, ali nikada ne smemo izgubiti beskonačnu nadu.“ Za njega je nada bila snaga koja menja svet, a to povezujem s trenucima kad čujem dečji smeh s ulice – taj zvuk me podseti da na svetu ima nevine dobrote i lepote, koja me je terala da nastavim kad sam htela da odustanem. Nada je početak, kao prva nota u pesmi koja te nosi dalje.
A šta ako budnost ide korak dalje? Dok sam se šetala šumom i slušala šuštanje lišća pod nogama, nisam imala potrebu da mislim o sutra – taj zvuk je bio dovoljan, kao tiha simfonija koja kaže da je sve već tu. Ekhart Tol, čovek koji me podsetio tada da mislim o sadašnjosti, rekao je: „Shvatite duboko da je sadašnji trenutak sve što ikada imate.“ Kad slušam vetar kako prolazi kroz granje, osećam to – ne moram da čekam bolje, da se nadam, jer je ovaj trenutak pun života.
Zvuci mogu biti most između nade i svesnosti.
Zvuci su ti koji spajaju ova dva sveta. Nada mi je dolazila kroz pesmu ptica ujutru – podsetnik da novi dan nosi novu šansu. Sada ti isti zvuci meni znače nešto drugo – ne obećanje o sutra, već potvrdu današnjice. Nekada je to bio znak da će sve proći i nešto će se desiti. Za mene, danas, to je dokaz da je sve već u redu, bez borbe, bez čekanja. Zvuci prirode – šum vetra, pucketanje grančica, žuborenje – nose vibracije koje mogu da te drže budnim na oba načina: kao nada da će biti bolje ili kao svesnost da je dovoljno ono što jeste.
Nada je san budnih, ali budnost može biti različita za svakoga. Ako ti nada znači da čuješ daleku melodiju koja te vodi, to je tvoj put – i divan je. Ako si od onih koji u šumu lišća čuju mir koji ne traži ništa više, to je isto tako tvoj san. Nelson Mandela je rekao: „Neka tvoji izbori odražavaju tvoje nade, a ne tvoje strahove.“ Kad stojim u tišini i čujem kako vetar mrsi krošnje, setim se da je život u pokretu – s nadom ili bez nje, zvuci su tu da nas podsete da smo živi. Šta tebe drži budnim dok sanjaš? Možda je to pitanje bez pravog odgovora, ali svaki zvuk koji čuješ može biti deo tog sna.“Nada je san budnih“ otvara prostor za veoma zanimljiv i ličan uvid.
Nada nije glasna – ona je tihi šapat koji čujemo kada se zaustavimo i oslušnemo. U svetu prepunom buke, gde se zvuci automobila, koraka i žurnih razgovora prepliću u neprekidnu simfoniju, nada često ostaje nečujna dok joj ne damo prostor. Ali kada sve uspori, kada se spoljašnji svet povuče poput talasa koji napuštaju obalu, ostaju zvuci koji nas tiho podsećaju da je sve u redu. U tim trenucima, emocije se bude, a nada se rađa iz tišine koju sami stvorimo.
Taj blagi, ritmički šapat, kao da drveće diše zajedno sa mnom, ima moć da zaustavi vreme.
Neko drugi će reći da je to zvuk vode – tiho žuborenje potoka ili ritmično udaranje talasa o obalu. Postoji nešto utešno u tom ponavljanju, kao u otkucajima srca, koji nas podsećaju da život teče dalje. Kad se fokusiram na taj zvuk, spoljašnji haos bledi, nestaju brige o sutrašnjici, a ostaje samo osećaj da sam deo nečeg većeg. Emocije koje tada dolaze – spokoj, poverenje, toplina – grade most ka nadi, tihoj ali snažnoj.
U kom zvuku ti nalaziš svoj san? Možda je to pucketanje vatre dok pada noć ili tihi koraci voljene osobe koja ulazi u sobu. Bilo koji da je, taj zvuk je tvoj lični podsetnik da je sve u redu, čak i kad svet pokuša da te ubedi u suprotno. Nada ne viče – ona šapuće. Samo treba da se zaustaviš i oslušneš.
Zvuci stari koliko i Zemlja nose ritam koji nas usporava, podsećajući nas da je sve u redu, da život teče dalje bez obzira na naše male oluje.
Nada kao karika života, povezana s ljubavlju prema svemu što diše i raste.
Kada se nadamo, svet zaista izgleda lepši. Postaje osunčan kao da se boje pojačavaju, a konture postaju jasnije. U tim trenucima, činilo mi se da čujem neke nečujne zvuke visokih frekvencija – možda vibracije same prirode – koji drže budnima one probuđene, one koji sanjaju sa otvorenim očima.
Proleće donosi novi početak – drveće oživljava, potoci teku življe, ptice pevaju glasnije. Kao da i priroda sanja lepše danas, sutra, i poziva nas da se pridružimo tom snu. U tim trenucima, setim se imena u našem jeziku – Nada – i shvatim da ono nije samo reč, već i podsetnik. Nada je karika koja nas drži, povezuje s ljubavlju i verom, daje snagu da iz teških trenutaka izađemo jači. Kada je prisutna, ona postaje pokretač za velika dela – od malih koraka ka boljem sebi, do grandioznih podviga koji menjaju svet. Ponekad je skrivena iza slojeva sumnje, straha ili umora, i potrebno je nešto više da je probudimo.
S jedne strane, nada može biti poput svetla na kraju tunela – nešto što nas vodi kroz tamu. Skoro svako je doživeo teške dane kada sve izgleda sivo, kada problemi deluju kao nepremostivi zidovi. Nada me je u tim trenucima držala budnom, jer mi je davala razlog da sanjam o boljem – o danu kada će teret postati lakši, a sunce jasnije.
Ali postoji i druga strana medalje. Nada nije uvek prirodna ili spontana. Ponekad je moramo aktivno tražiti, jer se lako može izgubiti u buci svakodnevice ili pod teretom loših vesti. Sećanje na trenutak kada smo poslednji put osetili radost, ili nada da ćemo je opet pronaći, moćan je pokretač u teškim trenucima.
Nada je san budnih, ali budnost nije samo stanje – ona je izbor. I dok filozofija može da nam da definicije, samo mi sami možemo da odlučimo šta nas drži u tom snu, šta nas gura napred, čak i kada je teško videti svetlost.
Za mnoge, nada je svetionik koji ih vodi kroz tamu, tihi šapat koji obećava bolje sutra. Ali šta ako budnost – svesnost duboko ukorenjena u sadašnjem trenutku – promeni samu prirodu nade? Možda oni koji su probuđeni, utemeljeni u svesnosti, ne čekaju budućnost da im donese mir, već ga nalaze ovde i sada, prihvatajući život kakav jeste. Ovaj tekst nije tu da ospori nadu, nego da ponudi širu sliku – da pokaže kako nada može biti početak, ali i kako svesnost može biti njen nastavak, a da niko ne oseti da mu je nešto oduzeto.
