PIŠE: ZLATAN OSMANAGIĆ
FOTOGRAFIJA: ANA BANJAC
U vremenu u kojem brzina diktira svakodnevicu, gde uspeh merimo brojkama, a pažnju odvlače beskrajni nadražaji, biti „budan“ postaje retkost. Većina nas živi na autopilotu, u rutini koja ne ostavlja mnogo prostora za pravu introspekciju.
Aristotel je u svojim delima pisao o kontemplaciji i o vrlinama. Takodje, pokušao je da da objašnjenje na pitanje: koji je to najbolji život koji možemo da imamo? On dalje piše da je nabolji život koji možemo da imamo, zapravo srećan život, uzimajući u obzir predpostavku da postoji samo jedan odgovor na to pitanje. Ovo je zapravo u konfliktu sa našim modernim načinom razmišljanja, gde ljudi generalno smatraju da mogu da definišu šta je dobro za njih i šta za njih predstavlja dobar način življenja, ali za Aristotela je to srećan život.
Ako uzmemo u obzir da naša sreća definiše kvalitetan život, nada koju bih povezao sa kontemplacijom je sastavni deo srećnog života. Dalje, kako bismo imali potrebu za kontemplacijom i težnju za srećnim životom, potrebno je da imamo određeni nivo svesti, odnosno da smo na putu buđenja ili da smo budni ljudi.
Budni su oni koji se ne zadovoljavaju prosekom i koji svet gledaju srcem i umom istovremeno. To su ljudi koji žive sa svrhom, unoseći ljubav i poštovanje u sve što rade, bilo da vode kompaniju, stvaraju umetnost ili jednostavno odgajaju decu sa puno pažnje. U svetu u kojem površnost lako zavara, nada postaje privilegija onih koji su budni. Ona nije puko čekanje boljeg sutra, već unutrašnji kompas koji nas vodi, svetlo koje treperi i u trenucima kada nam je najpotrebnije. Jer vrlo je lako skrenuti pažnju onda kada nismo budni ili makar na putu buđenja. Tada možemo očekivati ishode koje nam određuje navigacija koja nam je utkana u podsvest, a da je nismo ni svesni.
Sa druge strane, Berdjajev piše da u mladosti postoji nada da će život biti interesantan, divan, bogat neobičnim susretima i događajima. On dalje piše da uvek postoji neusaglašenost između nade i stvarnosti koja je puna razočarenja, patnje, tuge, stvarnosti u kojoj je život u gubitku. Ali šta nam na kraju preostaje sem nade?
Danas, više nego ikada, postavlja se pitanje: da li spavamo dok sanjamo svoj život, ili smo budni dok ga aktivno oblikujemo?
Mnogi autori pišu o nadi kao pokretaču koji daje smisao u borbi za sopstvenim strahovima i slabostima. Takodje, svedočimo nadi kao ključnom elementu preživljavanja – onome ko je imao „zašto“, ni najteže „kako“ nije bilo nepremostivo.
U poslovnom svetu, ovaj princip se manifestuje svakodnevno. Svaki preduzetnik, lider, pa čak i član tima koji veruje u viši cilj – mora nositi nadu kao deo svog „alata“. Nije dovoljno samo imati strategiju i plan, jer nijedna analiza rizika ne može predvideti sve oluje koje će nas zadesiti, a one su jedino sigurne. Ali, važno je istaći da nada nije pasivna. Ona nije čekanje čuda da se desi, već aktivno držanje kursa kada je horizont maglovit. Ljudi koji su budni, oni koji „sanjaju budni“, upravo su oni koji kombinuju nadu sa akcijom, verujući da iza svake prepreke postoji prostor za novi rast.
Ljudi prolaze kroz život kao da sanjaju – hodaju kroz rutine koje ih drže u zoni komfora, prihvatajući „sigurno poznato“ čak i kada ono više ne donosi ispunjenje. Oni spavaju otvorenih očiju, birajući predvidivost nad svrhom, a strah nad rastom. To su oni koji trguju svojom radoznalošću i unutrašnjim glasom za kratkoročni mir.
S druge strane, „budni ljudi“ su oni koji ne pristaju na kompromis sa sobom. Oni ne žive po inerciji, već svesno kreiraju svoj put. Imaju unutrašnji kompas koji im pomaže da prepoznaju šta zaista ima vrednost – i u poslu i u životu. Njihova budnost ne znači da su pošteđeni izazova, već da na te izazove odgovaraju sa jasnom svrhom i smirenošću.
Aristotel je govorio o vrlinama kao sredstvu za postizanje eudaimonije, odnosno dubokog i ispunjenog života. Po njemu, vrline su bile praktične i utemeljene u svakodnevnom delovanju: hrabrost, umerenost, mudrost i pravednost. Vrlina je, prema Aristotelu, sposobnost da delujemo u skladu sa razumom i da u svakom postupku nalazimo zlatnu sredinu između krajnosti. Tako se oblikuje karakter budnog čoveka – onog koji ne živi po inerciji, već je svestan svojih vrednosti i ciljeva.
Slično tome, u pravoslavnom učenju, vrline predstavljaju temelj duhovnog života i unutrašnjeg rasta. Ljubav, vera, nada, smirenje i trpljenje nisu samo pasivne osobine već aktivna stanja srca. Dok Aristotel kroz vrline oblikuje pojedinca u harmonično biće, pravoslavlje vodi ka unutrašnjem miru i zajedništvu sa Bogom i drugima. Obe tradicije u svojoj suštini pozivaju na budnost – na osvešćeno življenje u kojem se ne predajemo strahovima i iluzijama, već svakodnevno biramo put vrline.
U tom svetlu, nada postaje zajednički imenilac oba učenja. Ona je Aristotelova hrabrost u svakodnevnim odlukama i pravoslavna vera u dobro i večnost. Nada nas pokreće da se suočimo sa sobom, sa svojim slabostima i sumnjama i da i pored toga, istrajemo u potrazi za smislom i ispunjenjem.
