MOJI KILOMETRI

PIŠE: IRENA PAVLOVIĆ, TVORAC KONCEPTA RUNART
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Kako se četiri godine postaje ultramaratonac, ako startuješ u kasnim tridesetim? Zašto neko ima potrebu da trči stotinama kilometara? Da li je u pitanju samo puko izmaranje tela ili tu postoji nešto mnogo više? Šta je u senci naših kilometara i šta nas tera da istrajemo? Šta se dešava kada sve te promene kroz koje prolazi­mo pokušamo da osvestimo, artikulišemo, za­pišemo. Prvenstveno za nas, a možda još zna­čajnije, za našu decu.

U trenutku kada su mi pre 5 godina saopštili da je maligni melanom u pitanju, jedna od prvih misli koje su mi prošle kroz glavu je bila: Kako će me moja deca zapamtiti, po čemu? To što nisam imala odgovor na to pitanje, porazilo me je. Znala sam da je vreme za promenu. Ali ni­sam znala odakle da počnem.

Kancer se leči nikako drugačije nego buđenjem, popravljanjem i aktiviranjem imuniteta. Ćelije raka ne napreduju u sredini sa puno kiseonika.

Trčanje je delovalo kao razumna opcija, imala sam 12 kilograma više, nefunkcionalno telo i nedovoljno testiranu volju. Nisam imala patike i nisam imala pojma šta znači istrčati 1 kilo­metar.

Ako možete da zamislite vaš cilj i san, možete i da ga ostvarite. Moj je bio da istrčim mara­ton. Koliko god vam izgledalo u ovom trenutku veliko i gotovo nemoguće, morate verovati. Na putu ostvarenja ćete se sresti sa puno razoča­ranja, koja će pokušati da vas slome, jedino u slučaju da vaša vera nije dovoljno jaka.

Strah je najveća kočnica, nakon toga osećaj neodlučnosti i manjak samopouzdanja. Ljudi su prestali da sanjaju, nisu gladni za oseća­jem nematerijalne ispunjenosti. Samopouzda­nje dolazi kroz male korake koje svakodnevno pravimo u smeru bolje discipline i obraćanja pažnje na aktivnosti kojima se u toku dana bavimo. Želja da aktivnosti uradimo što bolje možemo, da razmišljamo koji su to načini na koje možemo isti posao uraditi na drugi, bolji način, neprestano unošenje novina u rutinske aktivnosti, sve to utiče da se osećamo bolje, da se osećamo živim, a samim tim i sa više samo­pouzdanja. Ne želimo da nam se ljudi, poslovi i emocije podrazumevaju, želimo da ih budno pratimo.

Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. To je moj život u sadašnjosti, a ukoliko trčim duže distance, onda mogu sebe duže vreme osećati prisutnom u sadašnjem trenutku.

Ideje koje tokom trčanja počinju da se rađaju, ne izlaze iz nas potpuno završene. Na njima mora da se radi da bi njihov oblik dobio jasnu formu. Ja najbolje radim na svojim idejama dok sam aktivna, dok se brzo krećem. Često imam osećaj da moram da se krećem da bih bolje razmišljala.

Moji glavni motivatori su: Kako mogu da una­predim sebe i svet oko sebe? Šta svet može do­biti od mene i talenta koji mi je darovan?

Nikad nisam bila najbrža, najsnažnija, najbolji đak… Taj osećaj da nisam dovoljno dobra me je pratio veliki deo života. U stvari, ono u čemu sam bila dobra nikad nije dolazilo do izražaja u odnosu na to šta je okruženje od mene očekiva­lo da budem, uz stalna izvinjenja i povlačenje. Nikad nisam neki sport dovoljno dugo trenirala da bih postala dobra u tome. Trčanje je postalo prva konstanta u mom životu, i to u kasnijim godinama. Nešto što je samo moje i što sam počela uporno da gradim, istrajnost i disciplina koja mi je sve vreme bila preko potrebna. Po­sle nekoliko godina posvećenosti tom procesu, mogu slobodno reći da ni sada nisam najbrža, najsnažnija, ali jasno znam koga predstavljam. Predstavljam moju posvećenost, moju nesa­vršenost koja ne odustaje i koja svakog dana prelazi na novi nivo, jer sam sada usmerena na nešto što je veće od mene. Shvatila sam da ži­vot neprestano daje novu šansu da ga unapre­dimo i da će uspeh biti moguć jedino ako bez rezerve usmerimo energiju ka nama važnim stvarima.

Pre dva meseca, oformila sam grupu mama koje su osetile da je vreme za promenu došlo i prijavile sa na radionicu RunArt. Na ideju sam došla posle višegodišnjih pitanja žena sa koji­ma sam u kontaktu, a kojima nije jasno odakle tolika volja i posvećenost i šta je to potrebno da bi se takve promene u životu napravile i održale. Ja na to pitanje nemam odgovor. Ja nisam postala trkač da bih bila profesionalac, sportista. Počela sam da trčim da bih se osme­lila, da bih uradila nešto šta mi nikad nije palo na pamet da ću uraditi, da bih time povećala šansu da napišem knjigu. Kao što nisam po­činjala da pišem knjigu dok svi ovi jasni uvidi nisu zauzeli mesto tokom trčanja, osnažili me. Kako su napredovali kilometri, tako su i reči i misli jasnije bile formulisane.

Jedino što znam jeste da se ne možemo uvek oslanjati na motivaciju, ona može biti jedan od pokretača, ali ne nešto na šta se u dužem vremenskom periodu možemo osloniti. Ključ je upravo u tome da nateramo sebe da radimo stvari koje nam se ne rade, jer je sa druge stra­ne tog zida koji ćemo voljom probiti, veličan­stvenost, nagrada i osećaj zahvalnosti. Ljudi se plaše da se posvete stvarima o kojima sa­njaju, jer se plaše da bi to onda postalo njihova opsesija. Ako je trčanje u pitanju, da bismo bili uspešni i mogli to da implementiramo u ostale životne segmente, moramo razmišljati – ja ne trčim da bih trenirao, ja trčim za život. Uspeh u životu ne zavisi od jedne važne odluke, kao što i neuspeh ne zavisi od jedne odluke. Neuspeh je iznova i iznova ponavljati loše odluke, uspeh je konstantno ponavljati dobre navike. Mi po­tcenjujemo ono šta možemo da uradimo za godinu dana, a precenjujemo ono šta možemo za jedan dan. Jedna stranica dnevno i imaće­te knjigu za godinu dana. Knjiga se ne piše u danu.

Morate biti vrlo obazrivi na to šta govorite sebi u svom umu. Ponekad morate potpuno da se zaustavite da biste preispitali i vrednovali stva­ri koje su vam najvažnije i prioritetne u živo­tu. Ako ste se zaglavili u nekom trenutku, to je problem, problem u vašoj glavi, razmišljanju. To je univezalni problem. Odluka da ne ustane­mo na vreme, da ne jedemo dobru hranu, odlu­ ka da nastavimo sa lošom komunikacijom sa partnerom, sa decom, odluka da ostanemo na poslu koji nas ne ispunjava. Promena počinje sa saznanjem gde se nalazimo, šta je ispravno da dalje radimo u odnosu na napredak u našem životu i svesti o tome koliko oklevamo da po­krenemo promenu u našim životima. Niko od nas ne donosi svesne odluke tipa: danas je dan kada ću uništiti svoj život, mi se jednostavno isključujemo, uverimo sebe da ne treba da raz­mišljamo, uverimo sebe u glas sumnje i neod­lučnosti koji nam govori: poznato je dobro, ne­poznato je neprijatelj. Svakodnevno te malene, neprimetne odluke koje posle nekog vremena dovode u stanje fizičke, mentalne i emotivne iscrpljenosti. Shvatite, to su odluke koje MI do­nosimo za sebe, ne drugi. Naši mozgovi su na­pravljeni da nas štite od neprijatnosti i da nas održe u životu, on se plaši nepredviđenih, nesi­gurnih, zastrašujućih promena i od svega toga nas štiti. Ali da bismo živeli život budan, po­svećen, prisutan, zajedno sa našim dragim bi­ćima kojima smo posvećeni, moraćemo nekad da učinimo nezamislive i neprijatne poteze koji će nas staviti u poziciju da smo uplašeni i da se osećamo izgubljeno. Iz tih situacija se rađa jasan uvid u dalji tok života i utvrđuju sistemi vrednosti iznova. Uglavnom se osećamo moti­visano da radimo stvari koje nam idu od ruke, koje su lake. Možete uspeti sa jako malo truda, ukoliko imate samo malo osećaja i istrajnosti da bi trebalo da radite stvari koje vam se ne rade. Malene, malene svakodnevne promene rezultiraju ostvarenjem velikih ciljeva.

Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno. Da bih time otvorila sebe za nepredviđene okol­nosti, izazove kroz koje učim, rizike bez staha. Shvatila sam da trčanjem mogu da dajem, pri­mam ljubav i obnavljam sebe. Da ohrabrujući sebe, ohrabrujem i ljude oko mene. Shvatila sam da svakim odlaskom na trening ili trku, ne ostavljam svoju decu, već im šaljem poruku da idu ka svojim snovima, da je u životu dragoce­no imati plamen u srcu, koji te hrabro vodi na­pred i osvetljava tamne staze. Shvatila sam da srce imamo da bismo ga trošili i slušali.

Ne dozvolite da vas strah da za nešto nećete imati snage i energije da završite, odbije u star­tu, pre nego što pokušate. Svi mi na neku novu životnu stazu stupamo bojažljivo i dečje ne­spretno. Svakom procesu treba dati vreme da se pokrene i razvije, samo ne prekidajte konti­nuitet. Ne vraćajte se unazad. Pre četiri godine sanjala sam da istrčim 5 km bez stajanja, da­nas sanjam o 108 km Stare planine. Samo nebo je granica. Osećaj slobode je nagrada. Zagrljaj.