PIŠE: SNEŽANA STRANATIĆ STOJANOVIĆ
Moja mala devojčice, pitam se tiho gde bi sada bila da su te pustili da se igraš.
Da budeš ono što jesi.
Do tvoje pete, šeste godine, oči tvoje su se radovale, blistale su zvezde u njima, maštala si i verovala u bajke.
A onda su ti jednog dana rekli da više nisi mala da bi se igrala lutkicama i da je vreme da se uozbiljiš.
Prerano su te svrstali u ozbiljnu i odgovornu devojčicu.
*
Devojčicu koja je dobijala zadatke, od koje se očekivalo da bude mirna, poslušna, tiha, da ne smeta i da se brzo prilagođava.
A ti si samo želela da te nežno i toplo zagrle i pitala se: “Zar je mene tako teško voleti?”
*
Dok si posmatrala drugu decu, okruženu toplom ljubavlju, često si zamišljala da te grle, uzimaju u naručje i govore ti reči pune ljubavi i podrške.
Ali u stvarnosti, ti si se uklapala, čitala njihove želje iz očiju i maštala da će te konačno videti i prepoznati sve darove koje si u sebi nosila.
*
Dok si tako osluškivala šta ti je sledeći zadatak, jedna rečenica ostala je urezana u celo tvoje malo biće:
“Neće od nje ništa biti.”
*
Slušajući je i sama si poverovala da je tako.
Verovala si da svi mogu i znaju bolje, puštala ih da prolaze ispred tebe.
A ja sam čekala nju… da mi se vrati i da joj se vratim.
*
I vratila se iskra srca moga, koja se nikad ugasila nije.
Vratila si se ti, mila moja draga devojčice, ti koja nikad otišla nisi.
*
U godinama dok smo bile odvojene, tumarala si kroz tamu i tražila svetlost.
Nisi imala strah od mraka, hrabro si nastavila da tražiš vrata istine.
*
Dok sam te sa druge strane tih vrata čekala, nestrpljivo iščekujući naš susret, konačno su se otvorila ta teška vrata!
Tada sam prepoznala sebe u tebi i tebe u meni.
*
Poletele smo jedna drugoj u zagrljaj.
Naš susret bio je emotivan, uz mnogo suza radosnica.
*
Zajedno, ruku pod ruku, zakoračile smo preko mosta koji je spajao vrata istine.
Premostila sam duboki jaz između moje male Ja i odrasle, zrele žene.
One koja sada pruža ruke, kroz Brainspotting, svim onim malim devojčicama u odraslim ženama koje se još uvek sakrivaju u mraku i veruju da ne vrede i da ne zaslužuju da budu viđene i voljene.
*
Podržavam ih uz puno ljubavi, pružam sigurnost i osnažujem ih da se i one vrate svojim malim devojčicama.
Da nastave da zajedno plešu ples svog života.
*
Zahvalna sam ti, draga moja mala devojčice.
Ti si moje malo čudo.
Bez tebe ne bih bila ovde gde sam sada.
*
Ti si verovala kada drugi nisu, kada sam i sama posustajala.
Možda nisam postala ono što su drugi očekivali od mene, ali sam sada po merilu srca i duše svoje.
Tvoja vera, volja i snaga sada su mi svetionik kroz život u kojem imamo pravo da zajedno maštamo i još uvek verujemo u bajke.
*
Preživele smo, moja mala velika devojčice.
Hvala ti.
