PIŠE: SANJA SLAVKOVIĆ
Svet koji želim jeste svet koji želim da stvaram sama, da budem krojač svoje sreće, i on će blistati jer bi bio čaroban. Svet u kome želim da živim bio bi skrojen od ljubavi, sreće, nade i zdravlja i pravih vrednosti. Međutim, život ne piše samo bajke nego i drame. Svet u kome živimo nije savršen. Svaki preživljeni dan i prespavana noć deo su ogromnog mozaika.
Svet u kome sada živim daleko je od onog u kom bih želela da budem. Ono što vidim definitivno nije ono što želim. Znam da se mnogi neće složiti sa tim, različiti smo i svi imamo svoje stavove i različita viđenja i zapažanja, pa shodno tome i različite želje. Nekima je sve ovo savršeno, ali meni nije.
Kada zamišljam svet po mojoj meri, u njemu nema ratova, nema gladnih i bolesnih ljudi. Kada bih tražila krivca za to, našla bih verovatno odgovornost ljudi koji svojim postupcima uništavaju sve ono što je dobro i što utiče na moj život. Tvoj život. Oh, da! Sebičluk, egoizam, mržnja, zlo, potčinjenost, nerad, obrazovanje, sve je to uticalo da se izgube prave vrednosti. To je ono što mi se ne dopada. To je slika sveta iz kog želim da pobegnem. I kako mogu da budem zadovoljna svetom koji me okružuje, kada se i danas posle toliko vremena nije mnogo promenio. Ljudi su uprkos obrazovanju i razvoju nauke ostali isti, „ograničeni”. Nisu svi takvi, ima i izuzetaka, ali ih je nažalost malo. Malo ih je da bi uspeli da se suprotstave. Neki su prerano odustali od te borbe za bolje sutra. Jednostavno su se pomirili sa činjenicom da ne mogu sami da menjaju svet.
Mnogima ovaj svet izgleda pesimistično. Po mnogim aspektima i jeste pesimističan, pa se pitam kako u ovoj poprilično tmurnoj svakodnevici učiniti da svet bude po mojoj meri. I da li je moguće ostati optimističan?
Naravno da u mom čarobnom svetu satkanom od zahvalnosti i ljubavi uvek preovlada optimizam. Nabacim mu malo šljokičavosti, pesmu, igru i radost, i ja sam već u svojoj bajci, po svojoj meri, u sebi, u svojoj glavi i u svom srcu, pa tek onda van sebe. Budna sanjam. U tim snovima sam sve što poželim. Sanjam svet bez granica, tu živim punim plućima. Radim posao koji volim, ostvarujem svoje ciljeve sa lakoćom koju nosim, radujem se trenucima sreće, đuskam i pevam dok obavljavam svakodnevne aktivnosti i putujem. Ne možete ni da zamislite gde sam sve bila i šta sam sve videla i obišla. U svojim snovima. To mi pomaže da se nosim sa svakodnevnim problemima i preguram dan. Negde između onog šta sanjam i onog šta mi se događa stoji želja da će jednog jutra svanuti dan u kome će svet biti po našoj meri lepote i potreba. Jer nikada se jednom preživljeni trenutak neće ponoviti i zato treba živeti u svakom trenutku ovog nesavršenog života.
Sva bića žive u dva sveta, jedan svet je pun sivila i ograničenosti, a drugi svet je unutar njih samih, to je svet gde mogu biti ono što požele. Ova dva sveta se stalno bore kao svetlost i tama, dobro i zlo. Svet u kome je živim je sazdan od borbe, a svet koji živi u meni je pun snova i neograničenih mogućnosti.
Svet koji vidim je pun laži i prljavštine koje su se prevlačile po jezicima ljudi koji su ih stvorili, pa pokušavam jasno da odredim šta je to na šta mogu da utičem. Jednako važno je da utvrdim šta je to na šta ne mogu da utičem i trudim se da na to ne trošim energiju. Ne treba zatvarati oči pred problemima, ali se ne treba fokusirati isključivo na njih. To je delimično tačno, ali ne smemo zaboraviti da svaka bitka traži svog vođu, vođu koji će da ujedini sve te neshvaćene i krene u borbu za bolje sutra.
Nastavak se negde u međuvremenu izgubio, ali suština svakako jeste da se meni ovaj svet ne dopada, a ne dopadam se ni ja njemu. Previše sam različita da bih se uklopila u kalup. Valjda mi je to sada sve normalno, jer vremenom sam shvatila da treba voditi svoju bitku i ako dovoljno veruješ i boriš se predano – pobedićeš. Moraš, jer pravda će na kraju ipak osvojiti trofej u borbi sa lažima i licemerjem.
To je slika sveta koji me okružuje, koji mi se ne dopada i iz koga želim da pobegnem poput mnogih drugih. Želim svet skrojen od sreće, nade i zdravlja, u kome će mera uspeha biti veličina uma, poštenje i čistota duše, a ne slava i veliko materijalno bogatstvo. Ako neko treba da bude slavan, onda neka to bude onaj koji je svojom mudrošću doprineo čovečanstvu i učinio sve nas bogatijim.
Ako želim savršen svet za sebe, moram da se borim svom snagom, moram da verujem u sebe i ne smem da izgubim nadu nijednog trenutka. Želim da živim na mestu gde će se ceniti prave vrednosti, tamo gde umesto boli, mržnje i zla vladaju dobrota, pravičnost, ljubav i poštenje. Takođe, želim da svojim obrazovanjem, znanjem i mudrošću stvorim svet bogatijim. Ako takvo mesto uopšte postoji, potrudiću se da stignem do njega.
Da li ljudi idealizuju “svet po našoj meri”, a pitam se često i u kojoj meri. Imamo puno očekivanja od sebe, od drugih, od sveta, sve najbolje i najlepše. Bolji svet se ostvaruje u sitnicama koje čine jedno veliko dobro delo. Moramo da živimo ovaj život u svetu kakav jeste. Možemo da menjamo sebe i svoje poglede i tako pokušamo da menjamo svet.
Volim da sanjam i maštam, to je poželjno, zar ne?! Zadržavam dečju radost koju nosim i ne želim nikako da je ispustim. Da imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid, kako je i otpevao Bora Čorba u svojoj pesmi. Ostati čitav i ne poludeti od stvarnosti.
A suština života je da nađemo kompromis između svojih želja i realnosti. Da li ipak možemo da zaključimo da je i ovakav svet prilično dobro mesto za život?!
Iako nije savršen, nudi nam mnogo razloga za srećne trenutke. Sreću čine male stvari.
Potrudimo se svi da iz svojih svetova izvučemo ono najbolje i promenimo sve(t) koji ne doprinose dobro čovečanstvu.
