PIŠE: OLJA NOVAKOVIĆ
„Na koljenu mi je hartija koja mirno čeka da primi moj teret, ne skidajući ga sa mene i ne osjećajući ga sama, preda mnom je duga noć bez sna, i mnoge druge noći, na sve ću stići, sve ću učiniti što moram, i da se optužim i da se odbranim, žurba nije poptrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada i poslije možda nikada više.“
Meša Selimović
Ovaj citat mi je bio prva pomisao kada sam dobila poziv da napišem ovaj tekst uz reči gospođe Mie Medaković-Topalović da je preda mnom beli papir i da pišem slobodno. Jednostavno, a opet zavisno od sadržaja, dosta komplikovano određenje. Slobodno. Tako, ovim rečima Selimovića koji je voleo da svakoj temi pristupi dubiozno, razmotrivši je sa svih strana, vodiću se u daljem pisanju.
Kraj svake godine je vreme kada evociramo uspomene, kada sa bliskim ljudima razgovaramo o onome što nam se desilo tokom godine, ali i o našim planovima za sledeću. Vreme kada se trudimo da vidimo ono svetlo i kada se trudimo da se okrenemo nečemu boljem.
No, mnogo važnije od dijaloga koje vodimo sa bližnjima, sa rodbinom, saradnicima, je ono što zapravo ostaje ukočeno u nama, ono neizgovoreno, prigušeni glas podsvesti koji zapravo treba pustiti na slobodu da bi se moglo krenuti dalje i da bi se došlo do napretk. Taj unutrašnji dijalog koji vodimo sa glasom svoje savesti kada ostanemo sami i kada treba kako da priznamo sebi kako sva poboljšanja koja smo napravili tokom godine, tako i sve propuste koje smo načinili, reči koje smo prećutali, istine od koje smo okrenuli glavu da bismo ostali u svojoj zoni komfora.
Ono po čemu ćemo svi pamtiti ovu godinu, ali i ono što će nas dočekati u sledećoj jeste situacija Nove podele. Iza nas je vreme mnogih sukoba i mnogih mimoilaženja, mnogo je planova o kojima bismo mogli polemisati na ovu temu, ali nešto što je planulo dosta jako, što nas je radvojilo više nego boje.
Svakome od nas bio je izazov da se suoči sa samim sobom i svojim okruženjem i odabere svoj put. Ipak, baš kako sam u vreme izolacije počela da se bavim slikarstvom, ne mogu da se oduprem da sve ovo gledam na jedan novi, slobodan način, kroz prizmu umetničkog pogleda koji predmetima daje novu formu, nove oblike i popunjava ih novim sadržajem.
Svoj rad počela sam slikanjem na staklu, jer mi je bio fascinantan način šta čini refleksija, ples senke i svetlosti, igra koja se nizanjem pokreta menja i definiše, kao i slika koju možemo dobiti u ogledalu i na staklu. Jesmo li ono što vidimo ili se udaljavanjem i približavanjem i mi menjamo, dobijamo drugu formu kao i predmeti koje posmatramo na staklu. Staklu možete prići sa dve strane i ona suprotna pokazaće Vam drugu sliku dok stojite i gledate u isti predmet. Promeniće se Vaša tačka gledišta i celokupna slika koju možete da vidite. Zamislite da možete tu sliku, jednostavnim pokretom ruke ili prosto mislima, pomerati uvek za određen broj stepeni dok ona stoji ispred vas u punom okruženju u kome se nalazite i da uvek videti moožete videti različite slike svojim pomeranjem, uticajem svojih misli.
Kako ovde uvek imamo kontraste, kako imamo komparaciju, ja biram da sebi dam slobodu da stvorim svoj mikrosvet koji će biti ispunjen bojama koje se reflektuju kroz prizmu optimizma i koji im daje novu punoću, novu jačinu, menja im oblik, njihova se forma razliva pod uticajem mojih želja koje su usmerene ka tome da krenem od sebe i svojim primerom pokažem i drugima da sve može da se preoblikuje na mnogo načina i da je jedini instrument koji nam je pri tome potreban naša volja. Naša volja da odaberemo da idemo ka slobodi, da odaberemo da utičemo na formiranje svog okruženja, probudimo se i shvatimo da upravo samo od naših pogleda i misli nastaje razlika da li smo sami ili ne, da li smo zatvoreni ili ne. I konačno jesmo li slobodni ili ne. Kada tako doživimo pojam slobode, moći ćemo sami sebi da je pružimo, pročišćeni od svih nametnutih stega.
Kao umetnik biram da kažem, mislim i verujem da prošla godina nije bila period socijalne distance, već period kada smo imali priliku da se probudimo i na drugačiji način sagledamo život oko sebe. Vreme kada smo uspeli da sklopimo nova poznanstva i povežemo se na jedan nov način, jednom novom energijom koja nas spaja.
Konačno, kako je Jesenjin govorio da se veliko vidi tek na rastojanju, samo će vreme moći će da nam pokaže kakve smo izbore napravili. Zato, potrudimo se da kao što sada stojimo i gledamo godinu iza sebe, hrabro zakoračimo u novu i uvek osluškujemo, pri svakoj turbulenciji i sumnji, taj tihi unutrašnji glas koji nam govori šta je ispravno i šta treba činiti, jer on je zbir svega što smo naučili, svega što smo prošli i nikada nam ne govori pogrešno ako su naše namere ispravne.
Ono što je meni kao nekome ko se našao na ovom putu najvažnije za sledeću godinu je projekat pokretanja websajta koji, pored toga što zahteva dosta izdvajanja vremena i energije, jeste izazov jer će u sebi povezati više grana umetnosti kao i brojne umetnike iz zemlje i regiona kroz jedan nov koncept. Povezivanje na virtuelnom planu preko umetnosti ovde je dobilo jedan novi smisao i njegov rad i razvitak su ono što će obeležiti sledeću godinu, kao i moj veliki iskorak, gledajući to da sam tek nedavno, nakon književnosti, posvetila svoje vreme i slikanju. Sada se sve povezuje uz veru da će se ovo pokazati u punom sjaju na digitalnom nebu.
