MIRIS GALERIJA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: MAJA ŽIVANOVIĆ, MARKO BRUN, MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ

VOLIM KADA OKUPIM SAGOVORNIKE NA DO­RUČKU U HOTELU RADISSON COLLECTION U BEOGRADU. GOSTE KOJI ĆE VAM OBOJITI OVO JUNSKO IZDANJE MAGAZINA VEŽE LJU­BAV PREMA UMETNOSTI, PROFESIONALNO OPREDELJENJE I STRAST DA LIKOVNU SCE­NU UZDIGNU NA PIJEDESTAL U SRBIJI. PO­RED RADA, ZNANJA I OGROMNOG ENTUZI­JAZMA U POSLU, MAJA ŽIVANOVIĆ, MARKO BRUN I MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ KAO GALERISTI DAJU VELIKI DOPRINOS U OVOJ UMETNIČKOJ OBLASTI.

Maja Živanović, večiti apsolvent istorije umet­nosti, dugogodišnji novinar i urednik redakcije kulture TV Studio B. Uz druženje sa umetnicima, spontano se javila potreba da imaju nekog ko će pisati likovne kritike, otvarati izložbe i baviti se PR-om. To su sve pronašli u njoj. Osnivač je agencije za odnose sa javnošću „Fantastičnih 6“. Potpuno je posvećena umetnicima, njihovim delima i promocijom.

Marko Brun, osnivač, vlasnik i programski di­rektor Galerije Štab iz Beograda i direktor preduzeća za art konsalting Brun & Brun doo iz Beograda. U periodu od 2014. do danas, orga­nizovao je preko 200 samostalnih i kolektivnih izložbi domaćih i stranih autora. Osnivač, suos­nivač, urednik i producent više kulturnih mani­festacija i festivala kao što su Balkanski Art Brut salon – BABS, Art Dragstor, Letnji salon Galerije Štab, Vinski Štab… Sarađuje sa mnogim kul­turnim institucijama, fakultetima, domaćim i stranim muzejima i umetničkim udruženjima. Kao galerista i kolekcionar, ima direktnu sarad­nju sa najznačajnijim domaćim i regionalnim umetnicima i kompletan uvid u domaće i regio­nalne savremene, underground i artbrut umet­ničke tokove i scene.

Maja Škaljac Stanošević, diplomirala na Višoj turističkoj školi u Novom Beogradu i na Filo­zofskom fakultetu u Beogradu, na Odeljenju za istoriju umetnosti. Od 2000. godine zaposlena je u ULUPUDS-u (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije). Kao kustos ULUPUDS-a i Galerije SINGIDUNUM radi skoro dve decenije na promovisanju primenjene i likovne umetnosti domaćih autora – pisanje stručnih recencija za kataloge samostalnih i kolektivnih izložbi, uvodne reči na otvaranjima izložbi, komunikacija sa medijima, edukacija mladih generacija na polju savremene umetno­sti, rad na interaktivnom odnosu umetnik-umet­ničko delo-publika.

GALERISTI, KUSTOSI, KOLEKCIONARI, KRITIČARI SU U STALNOJ POTRAZI ZA NOVIM UMETNICIMA. KO SU NOVE ZVEZDE SRPSKE LIKOVNE UMETNIČKE SCENE?

Maja Živanović: Retki su mladi stvaraoci koji od početka svog „izlagačkog života“ znaju kako i šta hoće da predstave publici. Po autentičnosti i sna­zi izraza, iako različitih pristupa slikarstvu, izdvo­jila bih njih nekoliko, uz dužno poštovanje svih mladih umetnika koje nesebično podržavam. To su Vladimir Lalić, Kristina Pirković, Saša Montil­jo, Tadija Janičić, Petar Mošić, Đorđe Milutinović, Hana Mirkov, Marko Tubić, Milan Nenezić, Đerđi Ačaji i Marko Karađinović. Od vajara, kojih ima mnogo manje, pohvalila bih Jelenu Božović Đorđević i Boža Terzića.

Marko Brun: Srbi u svom genomu nose mnoge talente, pa i talenat za umetnost. Imamo dosta umetnika za koje možemo reći da su zvezde, ali ih ne bih nabrajao. Oni to i sami znaju. Potrebno je raspoznati koji su umetnici zaista vredni pažn­je, a koji su samo zastupljeni u medijima više od drugih. Aktivnost na likovnoj sceni, česta izlag­anja i pojavljivanja u medijima nisu uvek potvr­da kvaliteta, pogotovo ako nam ne donose niš­ta novo. Često su izložbe same sebi cilj i samo su seoba istih radova iz galerije u galeriju. Za mene su istinske zvezde autori koji godinama vrlo predano rade na svojoj umetnosti i podizan­ju kvaliteta produkcije i, bez obzira na teškoće i trendove, ostaju verni svojim konceptima. Veći­na njih je već postigla uspeh i potvrdu domaće i međunarodne stručne javnosti.

Maja Škaljac Stanošević: Jednom godišnje ULU­PUDS u svoje redove primi nekoliko desetina umetnika iz različitih oblasti primenjenog i likov­nog stvaralaštva. Na izložbi gde svoje radove prikazuju novoprimljeni članovi ULUPUDS-a, ima­mo priliku da se upoznamo sa delom njihovog rada. Većinu tih umetnika čine mladi ljudi, koji su tek diplomirali na našim akademijama. U njihovim radovima se oseti neka nova energi­ja i svežina. Dešavalo se da na tom konkursu učestvuju i umetnici koji iza sebe imaju bogatu izlagačku aktivnost i čije ime je već godinama poznato u umetničkim krugovima. Zvezde nove likovne scene mogu biti neki mladi autori, čiji se radovi po inventivnosti i hrabrosti izdvajaju od onoga što stvaraju starije kolege i umetnici koji su već duži vremenski period aktuelni u našoj umetničkoj sredini, a u nekom momentu su se posebno istakli svojim najnovijim ostvarenjima i tako postali “zvezde” na našem relativno ma­lom umetničkom tržištu. Posebnost Galerije SIN­GIDUNUM je u tome što se trudimo da kod nas izlažu nove mlade nade, kojima dajemo šansu da se predstave publici, kao i doajeni naše umet­ničke scene, koji su slavu stekli i van granica naše zemlje. Trudimo se da imamo isti tretman prema svim generacijama, autorskim rukopisi­ma i sferama interesovanja, a na tržištu je da st­vara “zvezde”.

KOLIKO PROSEČNO IZLOŽBI IMATE TOKOM GODINE?

Maja Živanović: Do dvadeset. Mislim da je to optimalan broj, s obzirom na to da sam tip re­nesansne ličnosti – pišem, otvaram, postavljam izložbe, bavim se novinarskim i PR segmentom svakog projekta. Da bi se sve stiglo kako treba, mora da se odvoji vreme za svaku izložbu, što podrazumava i istraživački i praktičan deo.

Marko Brun: U proteklih pet godina organizovao sam preko 200 izložbi i umetničkih događaja.

Maja Škaljac Stanošević: U Galeriji SINGIDU­NUM tokom godine imamo prosečno 20-25 izlo­žbi. Umetnički savet ULUPUDS-a i kustosi galeri­je vrše selekciju za godišnji umetnički program galerije na osnovu molbi koju dostavljaju umet­nici na redovnom godišnjem konkursu i projeka­ta po pozivu. S obzirom na to da ULUPUDS čini 9 sekcija (arhitektonska, fotografska, vajarska, keramička, tekstilna, slikarsko-grafička, dizajn, scenografija i kostimografija i istorija umetnosti), izlagački program je raznovrstan i bogat različi­tim kreativnim sadržajima. Raduje nas činjenica da neke kolektivne postavke imaju dugu tradici­ju i da im se iz godine u godinu pridružuju novi umetnici koji odgovaraju na zadatu temu (“Pla­neta zemlja”, “Aksesoar”, “Eksperimentom do”, “Crna kutija”, “Mali format”, “Kutija”, “3D ART”). Poslednjih nekoliko godina u našoj galeriji sve više izlažu umetnici iz regiona i inostranstva, što naš program čini još bogatijim i interesantnijim za publiku, kolege i stručnu javnost. Ponosni smo na redovnu publiku koja posećuje naše izložbe, koja zna da ceni i vrednuje postavke i koja nam daje povratne informacije o kvalitetu i sadrža­jnosti našeg programa. Gradske manifestacije poput Noći muzeja, Noći istraživača, Dana Beo­grada, Jevremova – ulica susreta, otvaraju nam mogućnost da osmislimo neke interesantne pro­grame u cilju da nam se u interaktivnim sadrža­jima koje organizujemo pridruže neki novi ljudi koji do sada nisu upoznati sa radom galerije i blagom koje ona nudi.

KOLIKO VREMENA BI TREBALE DA TRAJU POSTAVKE U GALERIJI? MISLIM DA SE SVE DEŠAVA NA SAMOM OTVARANJU IZLOŽBE I DA UKOLIKO ONA TRAJE MESEC DANA TO ISKLJUČIVO PREDSTAVLJA TROŠAK. GALERIJE SU NAM NAKON OTVARANJA UGLAVNOM POLU/PRAZNE.

Maja Živanović: Mislim da to zavisi od starosne dobi. Mladim umetnicima je dovoljno i dve nedel­je trajanja izložbe, ali stvaraoci koji imaju retros­pektive, na likovnoj sceni su 25 ili 35 godina – oni moraju i treba da budu duže zastupljeni. Naravno da veliki efekat daje samo otvaranje, ali ako an­imirate publiku, stalno imate autorska vođenja, li­kovne radionice ili predstavljanje likovnih tehnika uživo, imaćete i veliki odziv publike. Bitan faktor je i mesto gde je postavka, meni je nezamislivo da van „kruga dvojke“ u neku galeriju dođe veliki broj ljudi.

Marko Brun: To je istina. Promenila su se vreme­na, a samim tim i način prezentacije umetnosti. Sve se ubrzalo. Mediji su nam dostupniji nego ra­nije. Većina stanovništva bukvalno živi na društ­venim mrežama. Njihovim nastankom, širenjem i konstantnim povećanjem broja korisnika, svako od nas je dobio mogućnost pravljenja svog sop­stvenog “malog” medija kao sredstva za promo­ciju. Ne mogu da kažem da li je to dobro ili ne, ali tako je. Nekada su za promociju umetnika bile potrebne godine, a danas istu stvar možemo da uradimo za nekoliko dana ili nedelja. Naravno, kvalitet je najvažniji, bez kvaliteta nema nikakve priče, barem za ljude koji žele da se ozbiljno bave svojim poslom.

Nažalost, posećenost izložbi posle otvaranja je veoma mala. Ljudi primaju informacije o izložbi iz medija i imaju osećaj da su na taj način zadovol­jili svoju potrebu za kulturom. Veliku posećenost imaju uglavnom samo komercijalne izložbe, koje su vrlo često sumnjivog kvaliteta i koje za cilj imaju isključivo prodaju ulaznica. U ovim sluča­jevima vidimo primer negativnog uticaja market­inga i medija. Naročito je štetno organizovanje takvih izložbi u gradskim galerijama i prostorima koje imaju status institucija, jer se stiče utisak in­stitucionalne podrške, koja bi morala biti potvrda kvaliteta.

Maja Škaljac Stanošević: Naše izložbe traju 7, 10 i 14 dana. Na samom otvaranju izložbe se okupi veliki broj ljudi, rodbine, prijatelja, kolega. Te večeri se uglavnom najave i mediji kako bi na samom otvaranju uzeli izjavu od autora i obaves­tili svoje gledaoce i slušaoce o postavci. Izložba počinje da “živi” tek sutradan kada galeriju krenu da pohode poštovaoci umetnosti, redovna beo­gradska publika, posetioci privučeni obavešten­jem o izložbi koje se nalazi u izlogu galerije, đaci stručnih umetničkih škola i akademija, koji re­dovno obilaze zanimljive postavke sa profesori­ma. Neretko, na našu sugestiju, umetnici tokom trajanja svoje izložbe borave u galerije i tada ima­ju prilike da dobiju povratnu informaciju od pos­etilaca. To su vrlo dragocena iskustva. Ponekad nam se čini da je i 10 dana malo, jer je teško is­pratiti sva umetnička i kulturna dešavanja, kojih u Beogradu ima zaista puno.

DA LI U SRBIJI POSTOJI KONTINUITET GALERIJSKOG POS­LA? NEKAKO NAM JE SVE AD HOK.

Maja Živanović: Naravno da postoji. Stalno su aktelni konkursi za galerije, koje su još pod okril­jem države, a bitan činalac su i male, privatne galerije, koje su preuzele inicijativu, barem kad je reč o mladim umetnicima ili privatnim kolekci­jama, koje su nedostupne javnosti.

Marko Brun: U Srbiji generalno, u svim sferama, ne postoji kontinuitet. Suviše često su nam se menjali društveni sistemi i okolnosti u kojima kao narod živimo. Postoji samo nekoliko privatnih galerija koje rade duže od 10 godina, a samo neke od njih su se uopšte dotakle savremene umet­nosti. Mislim da se u ovom trenutku nalazimo na početku postavljanja temelja za budućnost. Neke galerije i organizacije će preživeti tržište, a neke ne. Mi smo pioniri, za mene lično je upravo u tome draž.

Maja Škaljac Stanošević: Sledeće godine Galeri­ja SINGIDUNUM će proslaviti 40. rođendan. To­kom ove četiri decenije, prolazili smo kroz ra­zličite faze, trudili se da opstanemo radeći na kvalitetnom sadržaju uprkos novim pravilima “igre” na tržištu, koje je promovisao neke druge vrednosti. Osamdesete su bile godine kada smo se formirali i pozicionirali kao jedinstve­na galerija, koja akcenat stavlja na primenjenu umetnost. Devedesete su donele neke nove okolnosti i drugačiju energiju i bile su najteže za opstanak. Tranziciono doba nas je naučilo da razmišljamo u pravcu “više koloseka”. Poslednjih nekoliko godina se trudimo da nađemo balans između našeg poslovanja i pozitivnih iskustava sličnih institucija iz regiona i inostranstva. Nije lako! Vremena su zaista teška, ali se nadamo da ćemo uz dosta pozitivne energije i entuzijazma uspeti da održimo kontinuitet kvalitetnog galeri­jskog poslovanja.

KOLIKO DRŽAVA ZAISTA POMAŽE GALERISTIMA U NEGOVANJU I PROMOVISANJU UMETNOSTI? DA LI STAJE IZA VAŠIH PROJEKATA?

Maja Živanović: Dosad sam samo za jedan pro­jekat imala podršku i države i grada. Uglavnom se to svodi na privatnu inicijativu ili na društveno odgovorne kompanije, koje imaju sluha i novca da ulažu.

Mislim da bi država morala mnogo ozbiljnije da radi i na predstavljanju savremenih stvaralaca van granica ove zemlje, da to ne budu samo mu­zejske razmene, već i samostalne izložbe umet­nika koji to zaista zaslužuju.

Marko Brun: Država kroz konkurse koje sprovodi izdvaja novčana sredstva za galerije i organizaci­je koje se bave kulturom. Tu postoji dosta proble­ma. Novac vrlo često odlazi na pogrešna mesta i u pogrešne ruke. Nema ni reči o nezavisnosti scene dok je stanje takvo. Mislim da ne postoje jasni kriterijumi i jasne odrednice šta je korisno za našu državu i društvo, a šta ne. Ne želim da govorim o politici, interesnim grupama, zlim na­merama i korupciji. Finansiraju se razne gluposti, a naše pare nestaju, ili još gore od toga, koriste se protiv naših interesa.

Po meni, mešanje države u sektor koji je u privat­nom vlasništvu i upravljanju i koji bi trebalo da je samoodrživ je pogrešan. Sve galerije i udruženja koja nemaju kapacitet da se samostalno održe na sceni, tj. tržištu trebalo bi pustiti da se ugase. Davanjem novca za njihove većinom jalove pro­jekte, podržava se negativna selekcija i direktno se nanosi šteta “zdravom tkivu”. Daje im se no­vac dovoljan za preživljavanje, ali ne i za život, i na taj način se stvara privid koji urušava, odnos­no koči uspostavljanje pravog sistema.

Zadatak države je uspostavljanje pravila igre.

Trebalo bi da se ukine trošenje našeg zajedničk­og novca na organizacije koje vrše direktnu sub­verziju naše umetničke scene. Zatim, potrebno je postaviti sposobne upravnike državnih insti­tucija i muzeja, koji bi uz pomoć struke, ali i oz­biljnog menadžmenta, koji može biti i van struke, napravili dugoročnu strategiju koja se ne bi men­jala od garniture do garniture. Vlada mora da postavi konkretne rokove i zadatke ljudima koji su na rukovodećim pozicijama. Potreban je soft­ver. Muzeji bi morali da počnu da se bave svo­jim poslom, što podrazumeva i praćenje lokalnih savremenih umetničkih tokova i dešavanja na tržištu. Na taj način, postavili bi standard, koji bi bio reper za sve aktere umetničke scene u Srbiji. Takođe, potrebno je povratiti primat na regional­noj sceni, jer hteli mi to ili ne, mi jesmo centar i šteta je to ne iskoristiti. Mislim da naše vlada­juće strukture ne shvataju kolika je moć kulture, ne samo u smislu zarade kroz kreativne industri­je i turizam, već i politička.

Lično, mnogo više volim saradnju sa privatnim preduzećima i kompanijama, gde su i moji i nji­hovi interesi jasno iskazani, vidljivi i definisani. Zna se ko, šta i zašto radi i tu nema nikakve zabune.

Maja Škaljac Stanošević: Nekada smo na svakom konkursu koji raspiše Ministarstvo kulture i Sek­retarijat za kulturu Beograda dobijali sredstva za rad galerije i svaki umetnik je za samostalnu izlo­žbu dobijao sredstva kako bi što uspešnije real­izovao svoj projekat. To nisu bila fiksna sredstva, morali smo da priložimo obimnu dokumentaciju i godišnje izveštaje sa pratećim materijalom kako bismo opravdali dobijeni novčani iznos. Kon­cept izlagačke aktivnosti naših galerija (Galerija SINGIDUNUM i Mala galerija ULUPUDS) je da se na svakih desetak dana smenjuju samostalne i kolektivne izložbe koje promovišu savremene tendencije u primenjenoj i likovnoj umetnos­ti u Srbiji. Sve češće, učešće u našem izlačkoj sezoni uzimajui autori i profesionalna umetnička udruženja iz regiona i inostranstva. Ta razmena iskustava, ideja i kreativnosti ima neprocenjivu vrednost. Projektno finansiranje programa je unelo niz novina u načinu konkurisanja. Iza naših projekata država nekada stane, a nekada ne. Kada ne dobijemo sredstva, prilično nam je teško da realizujemo program u tekućoj godini. Trudimo se da taj nedostatak sredstava ne utiče bitno na programe koje smo planirali da realizu­jemo tokom te izlagačke sezone.

DA LI DANAŠNJI KOLEKCIONARI ULAŽU VIŠE U „MRTVE“ ILI ŽIVE UMETNIKE? KAKVA JE SARADNJA SA NJIMA?

Maja Živanović: Ružno zvuči „mrtva usta hleb ne jedu“, ali to je tužna istina kad govorimo o tržištu slika danas. Nažalost, uglavnom je tako. “Stariji“ kolekcionari mahom traže umetnike čija se cena ne menja, jer su je sami i izgradili. Savremeni st­varaoci imaju svoje repere koliko nešto vredi, a to je često promenljivo. Srećom po nas, još pos­toji određen broj entuzijasta koji ulažu u savre­meno stvaralaštvo, nebitno koliko umetnici imali godina.

Važno je da im se plasira najbolje od savreme­nog stvaralaštva.

Marko Brun: Sve zavisi od vizije kolekcionara. Neki ljudi krenu u kupovinu slika da bi popunili zidove, a razviju ozbiljnu ljubav prema umetnos­ti. Daljim radom na sebi grade lični ukus i počinju ozbiljno da oblikuju svoje kolekcije. To su divne stvari koje su nam u istoriji donele mnoge znača­jne kolekcije, ništa manje značajne od muze­jskih kolekcija. Kolekcionari koji prate tržište i sakupljaju umetnost iz vremena u kome žive su, osim hroničara, i mecene. Na taj način, održa­va se krhko tržište i pomaže se umetnicima da žive od svog rada. To je višestruka korist za sve. Sakupljanjem savremene umetnosti kolekcionar pored svega dobija i igru koja je isto tako jako važna. Sam momenat pronalaženja, otkrivanja, a kasnije i potvrde, osim “hrane za ego”, jeste i veliko uzbuđenje. U ovaj posao sam ušao kao kolekcionar. Poznajem ih dosta, a neki su i moji prijatelji. Imamo svoje priče, lepo se družimo i sarađujemo.

Interesovanje za radove “živih” umetnika je usko povezano i sa kontinuitetom o kome sam govo­rio. Mi nemamo galerije koje postoje 100 ili 200 godina, stabilne i jake, koje svojim kupcima mogu garantovati cenu za umetnička dela savremeni­ka, koja su kupili ili bi želeli da ih kupe. Takođe, ti umetnici još uvek nemaju potvrdu muzeja, jer su muzeji okupirani renoviranjima i političko-kla­novskim borbama. Iz tog razloga se možda veći broj kolekcionara opredeljuje za “mrtve” autore, koji imaju potvrđenu tržišnu vrednost.

Treba čitati svoje vreme i naći odgovore u njemu. Mi smo generacija koja ima odgovornost da obli­kuje svoje vreme, uspostavi pravila i izgradi pov­erenje.

Maja Škaljac Stanošević: Koliko smo upoznati, kolekcionari više ulažu u “mrtve” umetnike, jer se prodajom njihovih dela dolazi do većih izno­sa. U poslednje vreme se susrećemo sa kolek­cionarima koji se okreću i mladim umetnicima, čije vreme tek dolazi i čiji će radovi na tržištu biti na ceni narednih decenija. Saradnja sa kolek­cionarima se svodi na upoznavanje sa opusima umetnika, članova ULUPUDS -a i ULUS-a, čija su dela izložena u Galeriji SINGIDUNUM. Sve češće se susrećemo sa kolekcionarima iz inostranst­va čiji se predmet interesovanja vezuje za tačno određene motive (pejsaž, mrtva priroda, aktovi, figuracija, apstrakcija) ili specifične predmete, sitnu plastiku, keramoskulpture. Razmenjujemo iskustva sa kolekcionarima, spajamo ih sa umet­nicima sa kojima žele saradnju i trudimo se da, što je više moguće, “malim” kolekcionarima iza­đemo u susret sa našom ponudom.

VERUJEM DA JE TRŽIŠNA BORBA ŽESTOKA, IMAMO PUNO GALERIJA, UMETNIKA, A KONZUMENATA ILI PRAVIH POZNAVALACA UMETNOSTI NEMA TOLIKO. KO DANAS KUPUJE SLIKE?

Maja Živanović: Savremenu umetnost kupu­ju, neguju i čuvaju neki novi kolekcionari, koji daju šansu i mladom i etabliranom umetniku. Različitih su vokacija – od doktora, IT sektora, profesora fakulteta, do nekih skromnih ljudi koji ne daju veliki novac, ali istinski uživaju u tome što unose u kuću. Sa slikama se budi, diše, živi i uživa. I to je prava vrednost slikarstva.

Marko Brun: Moje mišljenje je da još uvek nema dovoljno galerija i da prava tržišna borba još uvek nije počela. Onog trenutka kada država prestane da daje novac pojedinim galerijama i udružen­jima, znaćemo kako zaista stojimo. Davanjem novca privatnim galerijama, ali i nevladinim or­ganizacijama, stvara se lažna slika i omoguća­va se opstanak mnogim neproduktivnim, čak i štetnim “činiocima” scene. Danas slike kupuju istinski ljubitelji umetnosti koji nekako uspeju da odvoje neki dinar za to, ali i ljudi kojima je novi status doneo i tu potrebu. Lično podržavam i poklanjam posebnu pažnju tom delu kupaca, jer se među njima vrlo često nalaze ljudi koji u sebi nose sklonost, ali se nisu nikada ranije susretali sa umetnošću na taj način. Često se kod njih rodi prava ljubav, koja ih uvuče dublje u umetnost i kolekcionarstvo. Trudim se da svima objasnim prednosti i lepotu ulaganja u umetnost i da pre­nesem bar deo žara koji imam.

Maja Škaljac Stanošević: Iz godine u godinu se menjalo tržište, otvarane su i zatvarane mnoge galerije, stasavale su nove generacije umetni­ka, dok su velika imena naše umetničke scene zasluženo opstajala na vrhu. Razlika između pravih poznavalaca umetnosti i konzumenata je velika i vrlo često se svodi na određeni iznos koji se izdvaja za kupovinu. Pravi poznavaoci su spremni da izdvoje velika materijalna sredstva za određeni komad, dok konzumenti i ljubitel­ji umetnosti imaju manji budžet za umetnička dela. Te razlike se najviše vide u prodajnom delu Galerije SINGIDUNUM. Vrednu sliku i skulptu­ru znalci izuzetno cene i sigurni su u vrednost u koju ulažu svoj novac. Sa kupcima koji kupu­ju ručno slikani tekstil, sitnu plastiku, unikatan nakit, suvenire, utilitarnu keramiku je druga situ­acija. Slično se prema ovim umetninama odnosi naša redovna publika i gosti iz dijaspore i ino­stranstva. Veoma se radujemo kada naši stari­ji sugrađani formiraju ukus svojih naslednika, dovodeći svoju decu i unuke u galeriju, kako bi ih upoznali sa pravim vrednostima. Dobar glas o eksponatima naših kreativnih umetnika se širi daleko i sve više nas posećuju prijatelji, saradni­ci i rodbina naših kupaca iz regiona i inostrans­tva, koji po preporuci dolaze u galeriju po svoje «parče» umetnosti.

KAKVA VAM JE SARADNJA SA MEDIJIMA? NIJE LAKO PROMOVISATI JEDNU IZLOŽBU.

Maja Živanović: Uglavnom dobra, a najvažniju ulogu imaju internet sajtovi. Televizije sve manje značaja pridaju predstavljanju umetnika. To su kratke forme, jer se sve ubrzalo. Prateći likovnu umetnost kroz televizijske emisije, u protekle 24 godine, primetila sam da su se novinari ulenjili. Sve im je servirano, retko ko ima svoj sud o um­etniku, sve je postalo „kopi-pejst“. To me užasa­va, jer dok sam radila na televiziji Studio B, uvek sam se trudila da dam svoj osvrt o izložbi, koliko god on bio subjektivan i ličan, ili da učinim repor­tažu iz ateljea nekog umetnika dostupnom, ra­zumljivom svakom čoveku. Tako pišem i danas. Moje likovne kritike su odraz onoga što me je novinarstvo naučilo – ogoliti, a ne nipodaštavati, učiniti da umetnost bude dostupna svakom.

Marko Brun: Nije ni preterano teško, ne treba oko toga praviti famu. Potrebna je samo sve raditi na vreme i razumeti novinarski način funkcionisan­ja i rasporeda posla. Imam dosta dobru saradn­ju sa medijima. Mogu reći da su uglavnom do­bronamerni i da kada god je to moguće žele da podrže umetnost.

Maja Škaljac Stanošević: U moru kulturnih sa­držaja koje mediji moraju da isprate, zaista je teško promovisati izložbu, umetničku radionicu ili predavanje umetnika. O našim postavkamo i sadržajima redovno obaveštavamo sve medi­jske kuće i portale koj prate umetnička deša­vanja u Beogradu. Generalno smo zadovoljni saradnjom sa medijima i smatramo da su naši programi adekvatno predstavljeni u medijima. Primetno da je sve manje TV emisija koji se isk­ljučivo bave programima iz kulture sa akcentom na primenjenu i likovnu umetnost. Radio emisije su i dalje odličan izvor informisanja., internet portali i blogovi su poslednjih godina pronašli svoje mesto, a njihovi administratori i urednici se trude da informišu publiku o društvenim deša­vanjima putem kratkih informacija, a neretko i obimnim najavama i izveštajima sa određenih umetničkih događaja. Trudimo se da iskoristimo moć “sedme sile” i dopremo do naše redovne publike i do nekih novih konzumenata koji će se “zaljubiti “ u našu galeriju. Sa većinom novinara gajimo prijateljske i korektne, prijatne i profesio­nalne odnose, oslanjamo se jedni na druge i tru­dimo se da ne izneverimo njihove poverenje.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD LJUBAVI SVE RASTE“. ONO ŠTO NAM JE U FOKUSU I SA PUNO LJUBAVI RADIMO, TO MORA DA PROCVETA. KOJU POSTAVKU PRIPREMATE I NA ŠTA STE PONOSNI?

Maja Živanović: Izuzetno sam ponosna na iz­ložbu „Fantastičnih 6“, koju je septembra 2017. godine, za 18 dana, videlo čak 6.000 Beograđana. Samo na otvaranju, u „Kući Legata“, bilo je 2.000 posetilaca za nepuna tri sata. To je uspeh koji će retko ko da samostalno ostvari. Nije lako objedi­niti opuse šestorice vrsnih umetnika – Milana Tu­covića, Sergeja Aparina, Željka Đurovića, Zorana Velimanovića, Vladimira Dunjića i Željka Tonšića – u jednu likovnu priču, naći balans i animirati publiku. To se može samo s velikom ljubavlju i energijom koju prenosim dok radim.

Nastavljam istim putem, moja interesovanja su figuracija i fantastika, koje su često skrajnute u vremenu „proširenih medija“. Moje je da takve likovne pravce unapredim – medijski prvenstve­no, da nađem adekvatne galerijske prostore da se sve to plasira na profesionalan način, ali i da se oseti da sve može da procveta ako je istinska emocija preneta u ono što radim.

Marko Brun: Slažem se sa tobom. Ono što od ljubavi nastane, od ljubavi živi i raste. Svi mi koji radimo posao koji volimo, znamo da nam energi­ja za ostvarivanje snova dolazi iz “univerzalnog polja ljubavi”. Ono nam daje snagu, slobodu i hrabrost da zakoračimo u neizvesno i ostvari­mo zamišljeno. Deluje jednostavno, ali nije baš tako. Čovek u današnjem vremenu često zabo­ravlja na suštinu. Uvek kada se to desi potrebno je podsećanje i vraćanje “na pravi kolosek”, kako ne bismo izgubili tu dragocenu vezu i zaboravili pravu svrhu našeg postojanja i života.

Kada ovaj intervju bude bio obavljen, u toku će biti fantastična izložba Mileta Šaule “Čudesna mesta”, u BW Experience (Galeriji Progres), koju je Galerija ŠTAB organizovala zajedno sa KVART BW.

Maja Škaljac Stanošević: Kustosi galerije, ko­lege iz umetničkog saveta, saradnici i umetnici koji izlažu u Galeriji SINGIDUNUM zaista rade sa puno ljubavi svoj posao. Trudimo se da budemo otvoreni i spremni pred novim izazovima koje pred nas stavlja tržište, da edukujemo i redov­no obaveštavamo publiku o našim programima, da negujemo podjednako tradicionalne vredno­sti i savremeni pristup modernoj umetnosti. Sa takvim entuzijazmom, pozitivnom energijom i hrabrošću ulazimo u novo poglavlje kojom galerija završava prvih četiri decenije postojan­ja i uspešnog delovanja i ulazimo u novi “krug”. Sledeće godine obeležićemo značajan jubilej – 40. godina od osnivanja galerije – velikom izlo­žbom kojom ćemo pokušati da predstavimo što više umetnika koji su prošli kroz galeriju i njihove radove koji su bili izlagani kod nas.

Naš godišnji program nema letnju pauzu, pri­premamo mnogo interesantnih i interaktivnih postavki tokom leta i jeseni. Krajem juna, mlada umetnica Milica Marinković će se beogradskoj publici predstaviti odličnom izložbom unikat­nih odevnih predmeta od recikliranih materijala i metalnih čepova. Njenom izložbom i modnom revijom, na kojoj će manekenke prošetati njene fantastične haljine Knez Mihailovom ulicom, obeležićemo 39. rođendan Galerije SINGIDU­NUM.