PIŠE: MILJANA TADIĆ
FOTOGRAFIJE: MINJA KNEŽEVIĆ
Malta je u martu vetrovita, pa smo se sa plaža povukli u grad. Zaklonjeni kamenim blokovima žućkastih fasada, lutali smo uskim ulicama, dok su pored nas promicala mongoloidna lica starosedelaca. Legenda kaže da svoje mongoloidne crte duguju vekovima rođačkih brakova. Engleski pabovi, opet, čuvaju uspomenu na mrsku kolonijalnu vlast, sa bahatim turistima koji kao da su zalutali sa fudbalske utakmice u mediteranski gradić okupan mirisom sveže ribe i konjske balege. Uspomenu na vitešku prošlost Maltežani čuvaju u svom neobičnom jeziku, koji predstavlja nezgrapnu mešavinui arapskog, italijanskog i engleskog.
Pogled mi luta po prozorčićima malteških balkona. Kao da tražim lik žene. Osećam da me posmatra iza šarenog veša, uokvirena plavim prozorskim oknom. Pokušavam da je zamislim, ali sve što vidim su dva crna oka trbušne plesačice koja lelujaju iznad marame. „To nema nikakvog smisla“, pomislim i odmahnem glavom. Kako je flamenko zalutao na ostrvo krstaša? Verovatno preko andaluzijskih gitara. Kako zvuči malteška muzika? Ne znamo, jer iz italijanskih, turskih i tradicionalnih malteških restorana, u kojima se služe morski plodovi i riba, po pravilu dopiru zvuci već poznatih komercijalnih hitova. Razmišljam o tome kako je i Šakira neka vrsta trbušne plesačice, kao što je bila i žena sa prozora, dok nije zapevala flamenko. Opet flamenko. Otkud flamenko na Malti i kakve to ima veze sa Šakirom? Razmišljam da veza seže od Maroka, preko Andaluzije i katoličkih kraljeva, do brodova koji su hrabro krenuli neotkrivenim putevima u novi svet.
Lokalno stanovništvo sedi na plaži. Došli smo da napravimo poneki selfi na brzinu, pa da se opet povučemo u zaklon žutih fasada i njihovih plavih balkona. Da pobegnemo od vetra koji kao da smeta samo nama. Pesak je crven, talasi divlje udaraju u okolne stene, uz zaglušujuć beli prasak. Razmišljam o tome kako Maltežani piju grapu, kao i Italijani, i kako je to ustvari loza. I kako se loza pije i u Crnoj Gori. Kroz misli mi prolazi lik mog tate, sa jedne crno-bele fotografije iz Pljevalja. Osvrćem se preko ramena kao mahinalno, kao da među zbijenim redovima kuća čujem pesmu. Opet ta prokleta malteška muzika koja nedostaje da upotpuni pejzaž. „Izguglaćemo“, kaže mi Nataša. „Pa, jeste, i to što kažeš.“
Uveče smo sedeli u kafiću pored plaže. Bilo je hladno. Razmišljam koliko je Malta drugačija leti, kada turisti preplave osunčane plaže i kada vetar utihne. Pogledah u pravcu malog prozora na plavom balkonu. Par ženskih očiju za trenutak sevnu iza šarenog veša. A u njemu odraz vetrovite plaže, malog kafića i petoro srpskih turista sa foto-aparatom.
