MAGIČNI RAD STOJANA ĆELIĆA

PIŠE: VERA BLAGOJEVIĆ UGRINOV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

U stvaralačkom činu slikara Stojana Ćelića prepoznajemo strast po shvatanju uzvišenog smisla same umetnosti, što bi značilo dose­zanje u najdublje slojeve bîti umetničkog po­stojanja.

Odgonetajući večiti dijalog delovanja između sebe i sveta, slikara inspiriše uporno praćenje nesvakidašnjeg ritma života. U Ćelićevoj umet­nosti otkrivamo svet koji se otvara poput ko­smosa po kome kruži slikarevo oko i beleži nje­gove mene.

Žarkog leta sedamdeset prve Ćelić je radio mozaik.

Želeo je da rodnom gradu pokloni svoje delo i oplemeni prostor novosagrađene Skupštine. Atelje u Lole Ribara nije bio pogodan za rad, te je pronašao rešenje u vrtu, koji je gledao sa te­rase, iza unutrašnjeg dela zgrade. U to vreme, dok još nije potpuno narušen sklad gradskog jezgra, mnoge četvrti i kuće u samom centru su imale i mala dvorišta i bašte.

Mozaik je rađen na zemlji. Veliki drveni ram kružne površine, postavljen u središnji deo vrta, označavao je oblik mozaika. Konstrukci­ja je zauzimala celokupni prostor, te se moglo kretati samo tik uz zidove dvorišta.

Tog jula, vrućina je bila paklena. Goreo je asfalt, siva izmaglica je obavijala ulice, ljudi su bauljali i ljuljali se osvajajući prostor u prikaza­ma fatamorgane. Predavanje poslu je teklo u noćnim satima kada bi vrelina utihnula. Rad je trajao trideset dana bez prekida.

Uz zidove dvorišta bili su postavljeni kandela­bri sa jakim osvetljenjem. Uz razvodnik, pored rasvete, bio je priključen i mali frižider i poveći rešo. Spremala sam kafu, a ponekad je Ćel­ić iz ateljea donosio šalicu kajmaka, lonac i kesu sa krompirom koji sam kuvala. U kratkom predahu bi dva prijatelja, kao “dva momka” iz studentskih dana, pažljivo skidali ljusku, sekli vrele kolutove i uz kajmak slasno jeli krompir. U tom predahu, Ćelić se nije odvajao od složenih kockica, odmeravao je kolorni sjaj, činilo se da mozaik miluje pogledom, tražeći greške.

Četvrtasto rezani komadići mermera, staklo i glazirana keramika povezivani su slojem be­tonske podloge sa vidljivim fugama između površina. Sklapan je novi svet. Rad je izvođen u neobičnom položaju. Izuzetno krupan, jake građe, Ćelić je satima klečao iznad magičnog kruga. Graške znoja su padale sa lica, a sam poduhvat ga je, sa dosta smeha, podsećao na sentiment dečaštva, kada je u noćnim satima sa drugarima, klečeći u brzacima reke Une, uspevao da ulovi poveće pastrmke na radost svoje majke.

U toj oazi, zaštićenoj okolnim zidovima, bilo je neke svežine. Sedeli smo na zemlji, a ponekad i ležali, da bi se rashladili na gustom travnjaku, koji je divlje rastao između stabala. Iznad nas je gorelo nebo u zlatnim sjaju. Lipe su bile u punom cvatu.

Mirisalo je leto.

Sada u sećanju imam neku vrstu radosti. U ulozi “male od palube” kuvala sam kafu i krom­pir, prinosila ledenu vodu i voće. A iznad svega sam, pokraj mozaika, iz kofa i plastičnih posu­da na belim plahtama razvrstavala i slagala ka­menčiće po različitim nijansama. Bila je to fa­scinantna paleta od golubije sive, preko meko pepeljaste i srebrne, do olujno tamne i crne. Ili nebo plave i azurne, kobalta, do muklih nijansi indigo modrog mora pred buru. Sklapala sam kaleidoskop u grimizno ružičastoj, skerletnoj, ruž i kardinal crvenoj.

Ćelić je imao specifičan način druženja.Voleo je da ga prijatelji posećuju u ateljeu. Okrenut platnu, vodio je počesto žučne razgovore. U slikarstvu se držao velikh formata. Žustrim za­masima je nanosio pastuozne slojeve boje. Ili još češće, u snažnoj osećajnosti, minuciozno i skoro nežno, izvlačio i slagao nijanse palete. Ponekad je negodovao i špahtlom skidao te iste slojeve.

Jedini prekidi su bili koliko traje da se popuši cigareta.

Posebni su bili nedeljni “matinei” kada je atelje posećivalo i desetine “posmatrača”. Ugri­nov, družeći se sa Ćelićem još od students­kih dana, svraćao je često u atelje. I začudo, retko su njihovi razgovori bili o tokovima umet­nosti. Uglavnom su prelistavali političke, i još više sportske događaje, posebno o uspesima omiljenog kluba Crvena zvezda.

U noćnim bdenjima nad mozaikom sticao se utisak da smo senke sa kojima razgovara. Slažući kockice, bio je daleko od nas. Svetovi su se otvarali. Činilo se da na visokom stepe­nu svesti neposredno prodire lepota stvorena u prirodi. Njegovo oko je tragalo strpljivo i ple­menito po svetu rastinja, divljim burama i lede­nim lomovima neba i vode. Hvatao je odzive i oblikovao ih u građenju mozaika. Prenosio je u nekom čudnom jurišu, u strasnoj žurbi, me­andre života. Predan radu, pratio je talasanje nebeske svetlosti i nedokučivo pulsiranje sve­mira. Lovio je njihove boje. Bilo je to poniranje u suštinu kontakta sa svetom i pretapanje tog sveta u umetnost.

Vraćam se ponekad i otvaram zelenu oazu u Lole Ribara. Nosim blistavi osećaj da sam iza gvozdene kapije otkrila kosmos stvaralačke energije. Kada emotivni poriv leti u magične visine. Kada atom strasti rasprskava duboku osećajnost. Kada se rađa umetnost.

Sve te boje… Bili su to dani.

***

Stojan Ćelić (1925–1992) – slikar, akademik, profesor FLU

Pavle Ugrinov (Vasilije Popović) (1926–2007) – književnik, akademik, reditelj kultne predsta­ve “Čekajući Godoa” Samjuela Beketa