PIŠE: MARKO MILOŠEVIĆ
Ljubio sam stranca.
Znao sam joj ime, roditelje, dede i babe,
datum rodjenja… Jedino joj reči nisam razumeo.
Voleo sam stranca.
O njoj sam znao sve i sve mi je bilo strano.
Ljubio sam strankinju na čijem telu sam znao svaki mladež, svaku šare pomorandžine kore ispod kože, svaki beleg. A ona spremaše Beg.
Živeo sam sa strancem.
Volela je kao i ja domaće, umela da čita isto što i ja, listala moje knjige Strane – njoj STRANE!
Šetao sam sa tom strankinjom za ruku, pa pod ruku, pa sa rukom u džepu, pa svako na svojoj strani – tako STRANI!
Držao sam i stranu tog stranca kad su je napadali meni strani ljudi.
Lečio je, tešio, hrabrio, i hrabru ohrabrio da postane moja,
rana – od metka neprijatelja STRANA!
I jednog dana na rastanku,
kad svako krenu na svoju stranu.
Istinu otkri sebi jedan stari samac,
da strankinji toj ovaj domorodac, bejaše – stranac!
