PIŠE: IVANA MALENKO, HOMEOPATA
FOTO: ANIMA MUNDI
Rođena u obilju srećnih okolnosti, zavoleh lepotu jednostavnosti. Skromnost je sposobnost voleti bogatstvo koje imaš, a to je meni postalo jednostavno. Hvala pameti i mojim stvaraocima što odredih još tada meru vrednosti. U naručju su nosili i mene i moje želje, obiljem mogućnosti ispunjavali svaku. Nije mi tada još stigla u program učenja veoma važna lekcija o svemu što se majstorski radi iza onog lepog što ti je u ruci, a može se kupiti. Obilje sam ja, ali i sve moje najdraže, moje srce, moja radost, moje novo jutro, moj dah, moj smeh… sve što mi postojanje poklanja, sve što moja duša oseća i deli, ali još pri prvom samostalnom izlasku iz doma saznah da je važno i ono što se novcem dobija.
To su već prvi razdori. To sam možda i očekivala, jer obilje u mojoj duši nikada nije bilo važno duhovnim siromasima, čiji su koreni upravo u praznom naručju. Obilje sam, vođena svojom intuicijom, uvek nosila prema onoj strani sveta gde mu je tlo najplodonosnije. Iskru svakog ispunjenja sam ostavljala za sutra, da bih mu se iznova radovala, da ne potrošim onu želju za životom. Ona jeste velika, ali ako je bezmerno trošim, mogu je i potrošiti, pre vremena, pre onog momenta večnosti, jer ovde i sada i vreme ima cenu. Obilje je namera u našoj glavi, ali ih samo svrha determiniše u prave. Bezrazložni strah ostavlja mnoge stvari u prošlosti, neke se precenjuju, a sve su važne i sve je bitno. Kada sam shvatila da svako obilje ima svoj prazan ćošak, ćošak koji nam je često najvažnijii, tada mi je život postao hobi.
Okopavam baštu svoga života, ali umem i jako lepo da se odmaram, jer sam u mnogim biografijama pronašla da su neke velike stvari nastale u dokolici. Radoznalost je napravila od mene osobu sa mnogo načina konzumiranja obilja. Može se sve imati, jedino ti sve nije potrebno u svakom trenutku. Imaš priliku da zbog toga budeš kvalitetan radnik svoje stvarnosti. Nemam strah od raskošnog života, a na tome zahvaljujem roditeljima koji su na leđima meni nosili bogatstvo svoje ljubavi. Zbog njihovog bogatstva se sa nestrpljenjem budim svakog jutra, sa stvaralačkom tremom pred izlazak na pozornicu. Svakoga dana na kolenima nosim bogatstvo svojoj ćerki. Učim je da svako radi ono što želi i može, ali da obrati pažnju da svako može raditi i ono što treba. Da daje više nego što uzima, jer će samo tako shvatiti važnost svoje prilike, da iskoristi ovu šansu koja nam je data i da sve radi sa stilom.
Oni izbori koji nemaju logiku, imaju smisao. Koliko god da su mi lepotu i umeće osporavali, pokušali da nametnu pravila, produže suknju… nikada mi nisu zaklonili sunce, kako god da okrenete, ja sam njima pravila senku. Žao mi je što nisu ni za čim čeznuli, pa im se ništa osim mene i nije dešavalo.
Bogat dan je onaj kad su ti voljeni na broju. Tek kada su počeli da odlaze, da odlaze tamo gde ih ni čuti ne mogu, onda sam i to merilo vremena počela drugačije da koristim. Dan je bogat i kada ima puno novih početaka, možda probate neku novu kombinaciju povrća. Samo se okrenite, detalji dominiraju prirodom i zato najbolje što možemo uraditi je da se poštedimo velikih stvari, velikih odluka… one su u životu najređe i najkraće i samo zato nam se čini da su važne. Ako sam u teškoj situaciji, teško je, ali znam da ona nije stvar slučajnosti, uporna sam da je rešim, ali ne toliko da joj još štetim. Nekada otpatim i pustim da prođe, znam da je ona samo paravan. Ko želi da uživa u mojoj ludosti i nepredvidivosti, neka se priključi sa ponekom rečju podrške, ko ne želi, neka posmatra, a kome se ne sviđa, neka okrene glavu. Obilje je i u tvojim rukama, jedino ako ga nisi ispustio negde, a to ćeš znati ako ti se drugi čine bezveze i ako ti sunce ne miluje lice. Spremi se sledeći put da bolje iskoristiš te miline. Da, biće sledećeg puta, ako si na eks opijen lepotom okoline, ja te ne mogu navesti na to. Mogu ti samo skrenuti pažnju da ispraviš leđa, eventualno da ti pružim ruku da preskočiš tu baricu, tik uz nogu, pri prvom koraku. Onaj koji daje i pruža i dobija i nije mu lako, dobija uvek novi zadatak, jer sreća forsira sreću. Kada sam drugi put živela van zemlje u inostranstvu, sve materijalne stvari koje sam godinama skupljala i koje su zaista imale i količinu i vrednost, ukradene su za jedan dan. Mislila sam da mi je to jako važno, to su bile kolekcije svega, to je bio nakit, bila je koža, krzno… I za jedan dan toga više nema, a za čudo, nekih stvari se više ni ne sećam, ne znam da li su možda viđene u nekom magazinu ili su bile moje. Valjda mi nisu takle dušu, a uživala sam u njima i nisu nebitne, ali mi njihov nestanak nije umanjio sreću, ma ni za jednu jedinicu mere. Ne mogu bez strasti, ne mogu bez avanture, to nikada ne čistim iz života. To sve već u mojim korenima ima tradiciju, a tradicija me čini, ne dopuštam da je zaboravim i ćerki je neprestano ponavljam. Kada analiziram narod iz kog potičem, narod koji trenutno i već dugo nema državu, a njegovi su svugde po svetu i ne mogu se identifikovati po imenu i prezimenu, jer su apsolutno lojalni državi u kojoj žive. Tako i ja kao pojedinac, poštujem sve, sve narode, jer poštujem svoju tradiciju, negujem je kroz neku pročitanu reč, svakoga dana živim jednostavno svoj bogati život kroz jednu tačku iz centra mog Beograda. Lagala bih kada bih rekla da mi sve ide od ruke, ali je velika istina da ja i dalje pokušavam i pokušavaću. Nema većeg zadovoljstva od negovanja svojih želja. Često su mi iza leđa bili komentari: “Lako je njoj.” Nisam želela da skrećem pogled sa cveta ispred, ali sam nekada želela da se okrenem i da kažem: ”Mnogo mi je lako, lak mi je korak kojim brzo koračam.“ I već sam otišla. Moram da preslišam ćerku ruski, pa da joj ispeglam suknju za sutra, a prijatelj me već čeka u divnom restoranu…
