ПИШЕ: МАЈА ВРАНИЋ
Врати ми моје крпице/моје крпице од чистога сна/од свиленог осмеха од пругасте слутње/од мога чипкастога ткива – стихови су које смо неретко рецитовали на школским приредбама и којима су нас учили да треба да се одушевимо и задивимо јер су они извезени посебном лирском нити којом је песник обликовао своје мисли и направио заокрет у дотадашњој српској књижевности. Да, заиста су нас учили да њима треба да се одушевљавамо, и да, ми се заиста и јесмо одушевљавали јер је „то тако требало“ и јер нам је то говорио и предочавао наставнички или неки други (књижевни) ауторитет. Али када сакупимо, доживимо, проживимо одређен број година, испуњених разноразним животним искуствима, што позитивним, што негативним, тада смо у стању да самосталније расуђујемо и селектујемо утиске које примамо и које на нас остављају појаве које нас окружују.
Наравно да не можемо оспорити квалитет, језгровитост, лапидарност ових стихова као и свих других насталих под пером великог имена послератне књижевности – Васка Попе, али треба ли нужно да прихватамо позитивне критике неког књижевног дела, песме, само зато јер их је изнео неко ко се разуме у материју? Мислим да овој проблематици не бисмо требали тако приступати јер је књижевност уметност, уметност у којој нема математичких израза и формула и у којој је сваки став и мишљење подједнако исправно, али исто тако и подједнако погрешно. Сваки тумач, лаик или професионалац, својим (ра) судом доприноси ширини и дуговечности књижевног дела за које одлучи да своје разумевање истог, на овај или онај начин, подели и са другима.
Незанемарљива је чињеница да је читалачкој публици много ближа и дража поезија изнијансирана тамнијим, песимистичнијим, мистериознијим, тугаљивијим тоновима, чему и сведочи много већа популарност таквих поетских остварења. Јер све „лабудове песме“ скоро сваког писца управо и јесу песме које преплављују тамнији и тужнији слојеви. Можемо се запитати зашто је то тако. Да ли људи прибегавају тужнијој поезији зато што и у њима самима преовлађују таква осећања; да ли можда зато што је генерално у друштву и свету много више несрећних појава и живота? Мислим да је тешко дати одговор на ово питање и да га свако треба потражити у самоме себи. Ово је посебно изражено у љубавним песмама у које се сврстава и Попина песма Врати ми моје крпице. Иако постоје мишљења да она није превасходно љубавна песма, јер то није нигде експлицитно наведено, а такође обилује и бројним слојевима који се могу идентификовати са егзистенцијалистичком, социјалном поезијом, уз добро укомпоноване мотиве народне књижевности којима је Попа био итекако склон, ми је ипак по доброј навици и систему аутоматизма сврставамо управо у корпус љубавних песама, због тога ћемо је сада и сагледати из тог угла.
Оно што посебно скреће пажњу у овој песми јесу бројни императиви, а и сам назив песме је у императивној форми. Врати ми моје крпице/слушај ти чедо/скини ту мараму белу/напоље из мога зазиданог бескраја/бежи чудо/врати ми их у нигдину своју бежи/не шали се чудо (…), где из свих ових формулација, као и комплетне песме, видимо да је пажња усмерена на некога ко је видно самољубив, егоцентричан, ко је и сам императиван и воли да наређује другима, а то све проистиче из његове окренутости самоме себи и жељи да му неко удовољи и удовољава. Наравно, овде није реч о аутору песме, већ о лирском субекту, који је на овај начин представљен. Из стихова ове песме можемо да ишчитамо и да је реч о некоме ко има нарцисоидну структуру личности. И када је овако посматрамо, намеће се логично и неизбежно питање – чему пренаглашено одушевљење овим песничким сликама?
Када ову поему поставимо у социјални однос, однос мушкарца и жене, можемо да видимо и идентификујемо неколико проблема. Прво, да је реч о егоистичној личности, усмереној само на себе и на своје потребе. Друго, да се ради о особи која је емоционално незрела. Треће, да је у питању потенцијално токсичан однос. Када сумирамо наведене нацрте проблема, долазимо до закључка да је песма обојена врло негативним тоновима, али не негативним у смислу горенаведене тугаљивости, претеране сентименталности, песимистичности, које не морају нужно бити непожељне, непродуктивне и лоше, већ у једном патолошки негативном контексту, који је увек сам по себи нужно лош управо због одреднице са којом долази – патолошки.
Често особе које у детињству нису имале и доживеле адекватну пажњу, бригу и љубав од својих родитеља имају незадрживу потребу да то наглашавају у љубавним, партнерским односима, где пренаглашено очекују од свог партнера управо оно што у детињству нису имали. Они као такви улазе у емотивне односе са идејом да друга особа треба да задовољи њихове емотивне потребе и прохтеве. Наравно да је нормално и природно да се ствари на тај начин одвијају, али је овде кључна ствар што су такве особе обично лишене претерано развијеног осећаја дужности са своје стране.
Где и када настаје проблем? Проблем настаје онда када такав однос постане једностран, када једна особа све то очекује и захтева од свог партнера, док том истом партнеру не пружа и не враћа једнаком мером или бар приближно једнаком мером. И такав однос можда још и може да функционише у раним фазама упознавања, заљубљивања, док су „ружичасте наочаре“ још увек на очима, али када дође тренутак да се оне скину јер је сунце зашло, онда се обелодањује и увиђа права истина и прави лик особе која је преко пута. Ово не мора бити примењиво само на љубавни однос, већ на однос било које друге врсте, а (готово) сваки однос и јесте управо узајамни однос давања и пружања, због тога и ову песму можемо посматрати из више перспектива.
Када неко увиди да је у односу са особом која има нарцисоидни пoремећај, долази до опорог осећаја искориштености, безнадежности, апатичности, који се преливају и на сва друга животна поља, што се итекако негативно одражава на саму структуру личности која се нашла у таквој ситуацији. Због тога је упитна оправданост идеализовања песме чији су наративи да неко некога мора да прави од његовог пепела; да ће неко некоме спалити обрве како му друга особа не би довек била невидљива; да неко некога треба да протерује из свог зазданог бескраја; да неко некоме помеша дан и ноћ у глави и лупи челом о његова вратанца.
Шта је то толико романтично у томе да неко некоме напујда све магле из костију, да му подреже распеване нокте, жваче изелице или да неко некоме каже страва ти је моје узглавље? Да ли би се неко осећао пожељно, лепо, срећно када би му његов партнер рекао избрисао сам ти лице са свога лица, здерао ти сенку са своје сенке, равнице ти у брегове претворио, завадио ти годишња доба или одбио све стране света од тебе? Дакле, видимо да је у питању пренаглашен лични комформизам у коме нема простора за друго биће изузев ако је оно ту само како би удовољавало ономе ко чезне за непресушном пажњом и идеализованом слободом духа.
Постоји нада и уверење да људи који се одушевљавају оваквим и сличним песмама, које опет несумњиво баштине и својеврсне квалитете, али које су настале под инспирацијом чији извор баш и није најетичнији и најзрелији, у свом животу ипак не пролазе кроз живо отелотворење њихових стихова, јер би то било веома поразно и тешко за изнети и поднети. Али не смемо ни занемарити чињеницу да многи људи који, нажалост, пролазе кроз горенаведен нездрав однос можда утеху и смирај налазе управо ишчитавајући и саживљавајући се са стиховима у којима се сами проналазе, јер на тај начин добијају потврду и утеху да нису једини којима се нешто такво дешава и да нису ни први ни последњи који ће се наћи у таквој ситуацији. А то, између осталог, и јесте функција уметности – да лечи и опоравља, теши и саставља.
На концу ове лаичке, субjективне анализе, треба истаћи важност самосталног оцењивања, анализирања, саживљавања и уживања у песми, слици, музици и сваком другом уметничком остварењу, остављајући по страни критике и мишљења оних који се сматрају (на) јпозван(иј)им да нешто оцењују, јер свако уметничко дело оставља аутентичан траг и печат на оног чију пажњу, срце и време заокупира и свако уметничко дело, свака песма, у сваком човеку живи самосталним и аутентичним животом, јер је и сваки човек аутентична личност сачињена од свих утисака и животних рефексија које се преламају и скупљају у његовој души и његовом срцу.
