PIŠE: LOLA JANKOVIĆ, SOCIOLOG
Zaglavljeni smo u sivom, surovo ironičnom vremenu, u kojem je vernost postala samo epidermis, nemarna tetovaža na krhkoj koži beskorenog doba. Nepromenljiv simbol, možda, ali lišen suštine, poput onih drevnih obreda koji gube značenje u zaboravu modernosti. Vernost? Više nije pakt tela i duše, već samo ukras obećanja koje se lomi pri prvom dahu dosade.
Ljubav, ova večna muka, nije ništa drugo do fraza okolnosti, slogan koji menja ton i lice svakim novim pokretom palca. To je gotova, ali bezdubna zastava onog sporog sagorevanja koju samo vreme i hrabrost mogu izgraditi. Danas se svako može zaljubiti, ali oni sa fleksibilnošću da vole ostaju sve ređi, žrtve fluidne ere, gde se sama vernost otkriva kao krajnji i najradikalniji prestup.
Što se tiče laži, one su zamenile istinu, ali sa gracioznošću koja je sve samo ne naivna. One više nisu povremena lukavstva nego nova valuta tržišta obmane gde je iskrenost retka i sumnjiva roba. Laganje više nije greška, to je prirodno stanje sveta koji je laž učinio svojom suštinom, transformišući je u plastifikovanu istinu. Govorenje laži je nova iskrenost, elegantan i okrutan paradoks koji uzrokuje da svaka sigurnost oscilira u ništavilo.
Stoga živimo u ovoj velikoj kolektivnoj šaradi: lojalnost kao tetovaža, ljubav kao prazna fraza, istina svedena na sofisticiranu laž. Era koja bi podsmešljivo igrala na ovim ruševinama, samo kad bi imala vremena da stane, razmisli i, konačno, povrati dostojanstvo pravog osećanja.
