PIŠE: MARISOL VARGAS BRAVO DE ANĐELIĆ
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Sve(t) po mojoj meri kao tema me je vratila u detinjstvo. Možda zato što je bilo potrebno da kopam po svojim sećanjima, gde fantazija i naivnost još uvek žive. Kakva nostalgija, suze mi naviru. Iznenađujuće je sresti se sa svojim dečjim “ja”. Grlim plišanog zeku, jedinu uspomenu koju nosim iz detinjstva i koju je moja ćerka, nekim neobjašnjivim slučajem, nakon dugog vremena, upravo izvadila iz svoje kutije sa igračkama. I grleći tu nežnu uspomenu, počinjem da stvaram ovaj svet gde se stvarnost i fantazija spajaju stvarajući tajnu sinergiju kako bih na ovim stranicama pokušala da prenesem kako sam kreirala svoj život i kako bih želela da on izgleda po mojoj meri.
Mislim da bi se većina nas složila da idealan svet može biti mesto gde svi možemo živeti u miru i harmoniji, mesto gde nema siromaštva ni gladi, gde svi ljudi imaju priliku da ostvare svoj maksimalni potencijal i uživaju u slobodi, gde ne postoji socijalna isključenost zbog ekonomskih, političkih, socio-kulturnih ili etničkih razlika, gde je poštovanje sebe i drugih konstanta. Sve ovo se lako piše, ali krije iza sebe idealizam u koji je teško poverovati da može postati stvarnost. Možda zato što, s godinama, postajemo manje optimistični i više skeptični. Neki to nazivaju realnošću. Ne sudim im, to je jednostavno rezultat okolnosti u kojima živimo i koje nas često primoravaju da prestanemo da sanjamo.
Možda nije toliko važno živeti u idealnom svetu koliko je dovoljno živeti po zakonima dobrote, istine i pravde. Verujem da svaka osoba ima sposobnost da stvori svoj idealan svet i izgradi okruženje porodice i prijatelja prema sopstvenim parametrima.
…
Dakle, stvorila sam svoj svet sa jednim jedinim ciljem: biti srećna. I s tom jasnom odlukom, počela sam da gradim ovaj svet, svoj svet. Imala sam devetnaest godina kada mi je u ruke dospela knjiga o filozofiji. Ako me pitaš za naziv, žao mi je, zaboravila sam, ali nikada nisam zaboravila suštinu njenih redova: biti srećan i usrećiti druge, u svakom smislu te reči, bez obzira na uslove okruženja. I tako sam krenula na ovo putovanje koje traje više od dvadeset godina, gde je svaki dan izazov i prilika. Velike odluke uvek donosim pažljivo, uz pomoć dobro odabrane knjige. Knjige mi služe kao vodič na ovom putu zvanom život. Život koji ponekad nije posut ružama, već sasvim suprotno.
…
Više od šest godina pripadam „Čitalačkom krugu“ u Beogradu. Čitamo jednu knjigu mesečno na španskom jeziku, koji je moj maternji jezik. Na dan kada sam krenula iz svog doma u Srbiju, majka mi je poklonila svoju knjigu iz mladosti – staru Bibliju s posebnim beleškama. Ta knjiga je ona kojoj se uvek vraćam i, upravo zahvaljujući tom divnom poklonu, moj život je onakav kakvim ga moja porodica i prijatelji vide – ispunjen mnogim srećnim trenucima koji nadvladavaju one loše. Naučila sam da uživam u svakom trenutku i da se bavim aktivnostima koje me ispunjavaju. Uključujem se u projekte koji imaju društveni značaj. Ja sam preduzetnica i domaćica, uživam u svom domu, u provodu na nekom čarobnom mestu. Nije bitno da li sam sama, iako je uvek lepše biti u dobrom društvu. Ako govorimo o društvu, moram priznati da se trudim da se okružim najboljim. Smatram se srećnom što imam toliko dobrih prijatelja koje cenim i poštujem.
Život daleko od moje rodne zemlje, Perua, pružio mi je priliku da upoznam veliki broj različitih ljudi. Svi oni ostavljaju trag, neki više od drugih, naravno. Ima ljudi kojima posvećujem samo tišinu i svoje najbolje želje.
U mom svetu, Bog, porodica i prijatelji su najvažniji. I kako sam rano odlučila da budem srećna, udala sam se pre devetnaest godina za ljubav svog života i imamo ćerku koja ispunjava naše dane osmesima i raznim dogodovštinama. S ćerkom sam otkrila da se može plakati od sreće i mogu potvrditi da mi je srce puklo kada sam čula njen prvi plač. Moja ćerka Andrijana je uspela da učini ovaj moj svet još lepšim, ako je to uopšte moguće. Nikada neću prestati da se zahvaljujem Bogu za ovaj blagoslov koji je došao u naš život posle osam godina braka. Imam divne roditelje, sestre i porodicu. Takođe imam i divnu familiju sa muževljeve strane koja me je prihvatila raširenih ruku od prvog trenutka.
Život je stalna borba, u kojoj pokušavamo da izronimo na površinu kako znamo i umemo. Ove godine izgubila sam dedu i svekrvu. Bili su to dani velike tuge za sve nas koji ih volimo, ali primili su našu ljubav do poslednjeg trenutka i to me teši. Dakle, kada bih imala čarobni štapić, u svom svetu po meri poželela bih da svi ljudi imaju priliku da se oproste od svojih najdražih i da izraze svoja osećanja pre nego što ih oni napuste.
Kažu da je život prazna knjiga u kojoj svako piše svoju priču. U mom svetu ljudi imaju da pruže mnogo ljubavi, solidarni su i empatični jedni prema drugima, posvećeni pravednim ciljevima, sa snažnim osećajem odgovornosti, prepuni dobrote i hrabrosti. Oni su pošteni, vredni, ljubazni, tolerantni, optimistični i uvek nasmejani. To su obrazovane osobe koje krasi emocionalna mudrost, duhovnost, poštovanje prirode i briga za životinje. Ti ljudi su sposobni da praštaju i upravljaju svojim emocijama, ali i da ih izražavaju bez strahova koji ih parališu. Takvi ljudi umeju da prepoznaju nove mogućnosti. Oni vas gledaju pravo u oči, transparentni su, sanjaju, putuju bez granica i uživaju svesni lepote ovog sveta u kome živimo.
Na kraju bih želela da te pozovem da razmisliš o tome kako bi izgledao tvoj idealni svet. Sigurna sam da će ova vežba doneti pozitivan pomak u vezi sa tvojim životnim ciljem i raspodelom prioriteta i osećanja. Možda te podstakne da usmeriš svoj život. Ne postoji pravi trenutak – ovo je tvoj trenutak, nikada nije prekasno.
“Čovek stvara književnost, a zatim književnost doprinosi oblikovanju čoveka. Umetnost čini srž jedne zemlje, ona upravlja čovekom; njegova sloboda, najviša i apsolutna, moguća je, a plodovi te slobode nose pečat prošlosti, dela naših prethodnika, kada su oni postojali.“ — José María Arguedas
S ljubavlju,
Marisol Vargas Bravo de Anđelić
