PIŠE: SAŠA TOŠIĆ
U svetu prepunom buke i spoljašnjih zahteva, istinska sloboda počinje onog trenutka kada odlučiš da ne reaguješ – već da stvaraš. Ovo je priča o unutrašnjem preobražaju: od igrača do tvorca sopstvene igre.
U vremenu kada je brzina postala valuta uspeha, a buka svakodnevice merilo prisutnosti, retki su oni koji se zapitaju: „Kome pripada moj sledeći potez?“ Živimo pod naletom impulsa, odgovaramo na spoljne zahteve kao da je naš život tabla za igru koju neko drugi vodi. Što više reagujemo, to manje stvaramo svoj put.
Upravo tu nastaje razlika između igrača i majstora igre. Igrač traži uputstva, potvrdu, smernice. Majstor igre ih stvara.
U svakom čoveku postoji trenutak kada shvati da se ceo njegov život odvija kao da je na tuđoj tabli. Potezi se vuku po navici, po očekivanju, po pravilima koja nismo ni birali. I onda, kao da se unutar nas probudi tišina – ne prazna, već puna smisla. Ta tišina ne traži reči, već prisustvo. I ona postavlja pitanje: „Ko vodi ovu igru?“
U savremenom svetu, igra se često pretvara u trku za potvrdom, uspehom, tuđim aplauzom. U toj igri mnogi izgube osećaj za sopstvenu dubinu. Postanemo igrači na terenu koji ne poznajemo, s pravilima koja nas ne hrane, već iscrpljuju. Biti majstor igre ne znači nadigrati druge — već prestati igrati igru koja nije naša.
Biti igrač sopstvene igre
U Svetom pismu nema govora o „igri“, ali ima o mudrosti, strpljenju, bdenju, slobodi. To su osobine pravog majstora. Onaj ko je svestan svojih misli, osećanja, namera – nije pion na tabli sveta. On je svesni učesnik, koji zna da ne mora igrati sve što mu se ponudi. Naučio je da kaže „ne“ – ne zato što je tvrd, već zato što je unutra celovit.
U pravoslavnoj misli, ne postoji ideja kontrole nad drugima, već unutrašnja sloboda. Onaj ko vlada sobom, ne mora vladati drugima. Onaj ko poznaje sebe, zna granice – ali i beskonačnosti svoga bića.
Ne možemo biti majstori igre dok god smo robovi očekivanja, trauma, ega ili uloga koje nam društvo dodeljuje. A najteže je priznati da igramo tuđu igru – onu koja nas iscrpljuje i udaljava od izvora.
Postati majstor sopstvene igre znači naučiti da prepoznamo glas koji dolazi iznutra, a ne spolja. Taj glas nije bučan, nije pun zahteva, ne viče. On govori u tišini. Neki ga zovu intuicija, drugi savest, treći unutrašnji čovek. U pravoslavnoj duhovnosti, to je glas duše koja se obraća u molitvenoj tišini.
Ali da bismo ga čuli – moramo prvo naučiti da zaćutimo. Ne pred svetom, već pred sobom.
Tišina – saveznik unutrašnje igre
Najveći protivnik u ovoj igri nije svet. Nije to ni drugi čovek. Najveći izazov leži u nama: u unutrašnjem nemiru, buci misli, očekivanjima, u egu koji vapi da bude primećen, pohvaljen, opravdan. Tu počinje unutrašnja igra – borba u kojoj protivnici nisu izvan nas, već unutar nas samih: ego protiv poniznosti, impuls protiv razuma, strah protiv vere.
Tišina u ovom kontekstu nije bekstvo od sveta, već povratak sebi. Kada prestanemo da reagujemo mehanički – porukom, mišljenjem, osudom – tada se otvara prostor za nešto dublje. Ne um da progovori, već duh. Tada prestajemo da igramo šah sa sopstvenim senkama i počinjemo da živimo po unutrašnjem zakonu — onom koji ne vapi za dokazivanjem, već za smirenjem.
To ne znači da život postaje lakši. Naprotiv, svesni izbori često traže više snage. Ali tada čak i porazi dobijaju smisao, jer su plodovi lične odgovornosti, a ne posledice tuđih očekivanja.
Tehnike za osluškivanje unutrašnjeg majstora
Postoje jednostavne, ali duboko delotvorne duhovne vežbe koje nas podsećaju da nismo igrači na tuđoj tabli:
- Jutarnja tišina – pre nego što dotakneš telefon, dotakni tišinu. Pet minuta potpunog mira može ti oblikovati ceo dan.
- Pitanje dana – svakog jutra postavi sebi jedno jednostavno, ali snažno pitanje: Šta danas vodi moje odluke – ego ili ljubav?
- Molitveno disanje – ne mora biti složeno. Dovoljno je udahnuti s „Gospode“, izdahnuti s „pomiluj“. Dve reči – hiljadu smirenja.
- Pisanje iz tišine – ne zbog objave, već radi unutrašnje jasnoće. Piši rukom. Sporije. Dublje. Tada misao prestaje da juri, a počinje da svedoči.
Tvoj život – tvoja tabla
Igra života jeste složena, ali nije haotična. Ona ima svoj tok, ritam, i što je najvažnije – nismo bačeni u svet bez kompasa. Kompas je u nama: u unutrašnjem glasu koji zna, čak i kad mi sumnjamo.
Biti „majstor igre“ ne znači kontrolisati sve – već dopustiti Duhu da vodi, a sebi da prisutno učestvuje. Jer onaj ko poznaje tišinu iznutra, ne mora nadglasati svet oko sebe. Njegova pobeda nije spolja, već u miru koji okolnosti ne mogu da uzdrmaju. A to je, možda, najuzvišenija pobeda od svih.
Biti „Master of the Game“ nije završetak putovanja. To je početak života u kojem više ne tražimo spolja ono što već imamo unutra. Života u kojem igramo ne da bismo nadigrali druge, već da bismo ostali verni sebi.
I kada to postignemo, ni pobeda ni poraz više nemaju isti ukus. Jer tada znamo da je najvažniji ishod svake igre – unutrašnji mir. A to se ne meri poenima, već dubinom postojanja.
