IMAGINARNI SVETOVI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: VUK VIDOR
FOTOGRAFIJE: JOVAN ILIĆ, IZ PRIVATNE KOLEKCIJE

VUK VIDOR JE FRANCUSKO-SRPSKI UMETNIK, ROĐEN U BEOGRADU 1965. GODINE, STUDIRAO JE ARHITEK­TURU NA ECOLE NATIONALE DES BEAUX ARTS DE PARIS-TOLBIAC (NACIONALNA ŠKOLA LIKOVNIH UMET­NOSTI PARIZ-TOLBIAC) I DIPLOMIRAO 1990. U TOM PERIODU, PRIKAZUJE NEKOLIKO SVOJIH UTOPIJSKIH I KONCEPTUALNIH ARHITEKTONSKIH PROJEKATA UZ PIONIRE KAO ŠTO SU ZAHA HADID, MORPHOSIS, COOP HIMMELBLAU, ERIC MOSS.

GODINE 1992. VUK VIDOR ODLUČUJE DA SE OKRENE KA SLIKARSTVU I RADI SERIJU CRTEŽA KOJU JE ZA­POČEO 1989. GODINE POD NAZIVOM „KING INK” KOJA MU SLUŽI KAO OSNOVA ZA RADOVE. VIDOROV RAD KARAKTERIŠE EKLEKCITIZAM. NJEGOVO RAZMIŠLJANJE O ŽIVOTU I SMRTI JE ISTAKNUTO U SERIJI SLIKA POD NAZIVOM „USPON“.

UČESTVOVAO JE NA BROJNIM GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA ŠIROM SVETA. GALERIJE KOJE GA ZASTUPAJU SU U PARIZU, LOS ANĐELESU, BRISELU I ŠANGAJU, A NJEGOVI RADOVI DEO ZNAČAJNIH GALERIJSKIH I PRIVATNIH KOLEKCIJA.

OD 2012. DO 2014. GODINE, BIO JE DIREKTOR SRPSKOG KULTURNOG CENTRA U PARIZU. AUTOR JE BROJNIH REKLAMA I MUZIČKIH SPOTOVA U SRBIJI I FRANCUSKOJ, KAO I DIZAJNER OMOTA ALBUMA ISTAKNUTIH JUGOSLOVENSKIH BENDOVA OSAMDESETIH I DEVEDESETIH GODINA 20. VEKA. RADIO JE SCENOGRAFIJE ZA IZLOŽBE I POZORIŠNE PREDSTAVE U PARIZU. BIO JE ART DIREKTOR KAMPANJE I CEREMONIJE PONOVNOG OTVARANJA NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU 2018. GODINE. ŽIVI I RADI U PARIZU I BEOGRADU. SIN JE JEDNOG ON NAJEMINENTNIJIH SRPSKIH SLIKARA SVIH VREMENA, VLADIMIRA VELIČKOVIĆA.

VUK VIDOR IMA ZAVIDNU IZLAGAČKU KARIJERU U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. NJEGOVA DELA SE NALAZE U MNOGOBROJINIM KOLEKCIJAMA.

U SUBOTU, 20. MAJA 2023. ĆE BITI OTVARANJE VIDOROVE DRUGE PO VELIČINI IZLOŽBE „FOUR PLAY“, KOJA ĆE BITI POSTAVLJENA NA ČETIRI LOKACIJE: SALON MUZEJA GRADA BEOGRADA, X VITAMIN, GALERIJA ARTE I GALERIJA STUDENTSKOG KULTURNOG CENTRA.

ŽIVIŠ NA RELACIJI PARIZ–BEOGRAD. GDE JE KUĆA, GDE JE ATELJE, GDE JE PROMISAO UMETNIKA POPUT TEBE?

Zadnjih pet godina sam u Beogradu, tako da mi je baza ovde i to uključuje i atelje koji je kompli­kovana stavka jer podrazumeva dosta prostora za rad, skladište i sve ostalo, ali u suštini, gde god bio, funkcionišem na isti način jer sve što ra­dim nosim u sebi i isto bih radio da sam u nekom drugom gradu.

IZLOŽBA „FOUR PLAY“ BIĆE POSTAVLJENA NA ČETI­RI LOKACIJE: SALON MUZEJA GRADA BEOGRADA, X VITAMIN, GALERIJA ARTE I GALERIJA STUDENTSKOG KULTURNOG CENTRA. KAKO JE SVE KONCEPCIJSKI ZAMIŠLJENO?

Više od nekog koncepta ili ideje, u pitanju je bio izazov da se istog dana otvore četiri izložbe sa različitim sadržajem i da to bude kao neka šetnja od jednog mesta do drugog pošto su svi prosto­ri u istom kraju. Ono što je diktiralo sadržaj su sami prostori koji svaki za sebe ima svoju spe­cifičnost i dimenzije. Uz konsultacije sa ljudima koji vode te prostore, direktori muzeja ili galerija, ideja je bila da na najoptimalniji način iskoristimo specifičnosti tih prostora i napravimo četiri izlož­be koje svaka za sebe imaju svoju priču, ali su spojene kad se na kraju sve sagleda i identifikuju se veze i dodirne tačke koje su neizbežne jer je sve to ipak rezultat rada koji kreće iz istog moz­ga. To su u suštini četiri različite izložbe koje su samo spojene pod imenom Four Play, ali svaka ima svoju tematiku, priču i scenografiju.

NA IZLOŽBI ĆE BITI POSTAVLJENI CRTEŽI, INSTALACI­JE, SLIKE KOJE SI RADIO POSLEDNJE DVE GODINE. DA LI POSTOJI NEKA ZAJEDNIČKA NIT VODILJA?

Ne postoji predefinisana nit – u Salonu Muzeja grada Beograda će biti izloženo 12 slika koje sam radio zadnje dve godine. Istog su formata i naziru se slične teme sa varijacijama. Ta izlož­ba će se zvati “Dodecameron”. U Galeriji X Vita­min će biti instalacija u prostoru sa 3D objektom, tekstovima i ambijentalnom muzikom. U Galeriji Arte će biti slike i crteži koje spaja tema atoma i ćelija i u kojoj se putuje od mikroskopskog do makroskopskog, od ćelije do galaksije. U Galeriji Studentskog kulturnog centra će biti prikazane četiri velike slike pod nazivom “Sweet Apocalyp­se”. Tema su jahači apokalipse na moj način.

DA LI JE OVO ZA SADA TVOJA NAJVEĆA IZLOŽBA U IZLAGAČKOM SMISLU?

Nije, najveća je bila 2019. u Muzeju grada Beo­grada u Resavskoj gde sam izložio više od 100 radova u 15 sala, tako da je ova po obimu vero­vatno druga po veličini.

KOJE JE DOBA DANA ILI NOĆI KADA NAJVIŠE STVA­RAŠ?

Postoji neka čudna fama o pojmu stvaranja ili kako to neki ljudi zovu “inspiracija” kao da je to neka magična stvar koja se dešava tek tako. Mislim da je to više kombinacija svakodnevnog rada u ateljeu i konstantna predispozicija da se stvaralački procesi koji su već uhodani godina­ma aktiviraju i manifestuju tako što se ponekad neka ideja rodi kao rezultat neke prakse, a pone­kad kao proizvod nekog razmišljanja, nečeg što se videlo, čulo, spojevi koji se stvaraju u malim sivim kutijama u glavi, gde se kreativni proces dešava ponekad svesno, a često i nesvesno. Odgovor bi bio da se najviše stvara u ateljeu, što je i normalno, ali i sve ostalo što se dešava u njemu i van njega hrani taj proces.

KAŽU DA SLIKARI ŽIVE I NAJDUŽE JER SU KONSTAN­TNO KROZ RAD U MEDITATIVNOJ, UMIRUJUĆOJ FAZI. KAKO TI VIDIŠ SEBE U PROCESU STVARANJA?

Postoji sigurno jedan deo rada koji može da se približi nekom meditativnom stanju, to jest kad ste u akciji, u samom radu, u procesu crtanja i slikanja, desi se neka povezanost između glave, ruke, četke, papira, platna, koja je vrlo specifič­na i može da se definiše kao takva. To je jedin­stveno stanje koje mislim da samo ljudi koji se bave slikarstvom ili crtanjem mogu u potpunosti da razumeju. U suštini, umetnici provode najviše vremena sami. Da li je sam proces ili ta činjeni­ca razlog za neko mirnije stanje, to je već druga tema, ali ono što jeste sigurno je da je taj posao vrlo specifičan iz svih tih razloga.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Ne postoji formula osim da se proba da se sa što manje kompromisa radi ono što se stvarno želi i to jeste jedna vrsta luksuza koji je uspeh sam po sebi, ali koji podrazumeva mnogo discipline i fokusa jer je to put koji sami krojite i za koji ste sami odgovorni. Ako se na tom putu dese lepe stvari, neka vrsta priznanja i daje vam se moguć­nost da od toga živite i nastavljate da stvarate, onda je to u suštini pravi uspeh.

KAKO PRISTUPAŠ SAMOM STVARALAČKOM ČINU?

To je već sklop nekih uhodanih mehanizma koje verovatno ni sam ne kontrolišem nego se jedno­stavno dešavaju jer sam navikao da tako funkci­onišem. Sve je neka vrsta hrane koju posle varim i pretvaram u delove onoga što stvaram na jedan ili drugi način. Kao što sam prethodno rekao, to je bukvalno stvar discipline jer se kroz rad rađa­ju nove ideje i otvaraju nove perspektive. Sebe vidim kao neki filter koji prima brdo informacija sa svih strana i koje kroz neke procese transfor­macije šaljem u razne smerove kako bih na kraju stvorio nešto što mogu da nazovem svojim. To je konstantna igra između svesti i podsvesti. Umet­nik je kao neka mašina koja proizvodi ideje i po­tom dela u raznim formama i to je ono što daje smisao mom životu.

KAKO SE OSEĆAŠ NA SAMOM OTVARANJU, A KAKO KADA SE ZAVRŠAVA IZLOŽBA? DA LI SU POMEŠANI OSEĆAJI?

Na otvaranja, svoja i tuđa, idem otkad znam za sebe, tako da je to neka vrsta ceremonije koja je uvek uzbudljiva ali bez previše presija. Otva­ranja su znak da su dela završena i da sad idu nekim drugim putem ili prelaze u drugu fazu nji­hovih života, a to je da ih više ja sam ne gledam i radim nego svi ostali i tu se što se njih tiče moj posao završava. To znači da je ono što ste radili za sebe dato svima ostalima da gledaju i to je druga priča, a u međuvremenu ste već krenuli da razmišljate o onom što ćete raditi sutra kad se vratite u atelje.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SEĆANJE NA BUDUĆNOST“. DA LI NAM TVO­JE SLIKE DOLAZE IZ BUDUĆNOSTI?

Moje slike i crteži se uglavnom bave nekim unu­trašnjim imaginarnim svetovima. Da li je to neka moguća budućnost, to ćemo videti, ali umetni­ci često imaju neku vrstu radara i antene kroz koje imaju izoštrenu percepciju vremena. Ono što radim je sa jedne strane vezano za ovo vre­me, prvenstveno u instalacijama koje se bave socio-političkim temama ili savremenim mitologi­jama. A što se tiče crteža i slika, to su već neke unutrašnje projekcije koje možda dolaze iz bu­dućnosti mada nisam siguran da je ta budućnost koju predstavljam baš najvedrija. Videćemo na kraju da li išta od toga ima veze sa nekim drugim vremenom ili je čista imaginacija u datom vreme­nu i prostoru.