PIŠE: IVANA MARTIĆ
FOTOGRAFIJE: DRAGANA UDOVIČIĆ
GODINE i priče se prepliću dok tragamo za jasnim granicama, crvenim nitima i ciframa kojima se jedna zaokružuje, a druga otvara, ili bi to nama tako trebalo da izgleda. Koliko snage i volje, truda i vremena, koliko ispisanih stranica, zategnutih stolnjaka, našminkanih lica, ispeglanih košulja i nakinđurenih jelkica dok se sve ne stopi u jednu jedinu priču, onu koju vodimo mi, sami unutar sebe. I to je jedina koja se broji, sve ostalo je na bespovratni dar konvenciji i onome što bi drugi očekivali.
„I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo…” ovaj bi legendarni stih bio lakmus papir, najbolji pokazatelj da živite svoju priču, da ste se prepustili univerzalnoj energiji, onoj pred kojom smo svi jednaki. Trenutak spoznaje da je sve što vidimo i ne vidimo, u savršenoj harmoniji, i da smo sâmi deo te celine, je trenutak kada postajete učesnik u svom životu, a ne njegov ružni posmatrač. To možda i jeste jedna od najvećih tajni i najtežih zadataka na početku svake priče – transformisati sebe, promeniti se, biti bolji i biti u sinhronicitetu sa gore pomenutim poretkom.
O tim svečanim počecima mnogo se govori i sve se zna, jer život je sve nešto iz početka… Prenaglašenost je suvišna, nestala je suština u obrascima, a put do nje zasula prašina svakog pojedinačnog dana koja pada tako neprimetno sve do trenutka velikog buđenja, kada svest đipi, a pred nama se otvori širina, prizor obasjan zlatnom sunčevom svetlošču – tek tada nastupa trenutak trežnjenja: da je svet u nama, koliko smo mi u njemu, da u stvarnosti nema onoga čega nema u nama, mi joj pripadamo onoliko koliko ona nama. Ta uzročno-posledična veza je sveprisutna, ona je konstanta, nevidljiv zakon prirode kojem podležu svi, bez izuzetaka. I tek kada to osetimo, kada počnemo da osećamo životnu supstancu u nama iskreno, bez ulagivanja tajnama prirode, onda ćemo znati da smo u sopstvenoj priči, onoj kojom se u ovom tekstu označava život.
Davanje svakoga dana, na svakom planu, jedini je iskreni ulog za sebe, i za to ne bi trebalo da očekujete garancije za ružičasta vrata raja (kalkulacija univerzuma malo je složenija, rekla bih), već samo da bi vaša priča bila put ljubavi, dobrog i lepog. I što se više budete trudili, učili i radili, biće vam teže, jer onaj ko teži ka tome da raste, treba dobro da zasuče rukave; takav je kosmički aksiom i ako ovo niste u stanju da prihvatite, ništa od nove priče. Uzalud jelkice, lampioni, lakovane cipelice…
Upravo tako, stih s početka teksta vodi do one staze koja nestaje u sadašnjem trenutku, onda kada shvatimo da je on jedina izvesnost. Biće uvek sadašnje vreme, i za one u čijem ćemo sećanju jednoga dana biti ili ne biti… isto je. Na nama je da tom sadašnjem trenutku damo vrednost kao da je „zauvek”. Dajte smisao svemu, sve što radite, činite najbolje što umete, bez zadrške i računa, sa puno truda i posvećenosti, i postaćete deo nove, sopstvene priče, one u kojoj sve miriše na život.
Neka vam ova 2025. godina bude ono što ste i vi njoj, ogledalo svih vaših težnji, ciljeva, prilježnosti, truda, smisla u svemu što dotičete, besprekornog nastojanja da svakom svojom ćelijom budete u harmoniji sa prirodom, da budete bolji u odnosu na sebe. Neka vam 2025 bude samo brojka!
