PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: RADMILA SATARIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
RADMILA SATARIĆ, PROFESOR SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI, PISAC, OBJAVILA JE SVOJ NOVI ROMAN „GRINHORN DOŠLJAK“ U IZDAVAČKOJ KUĆI PROMETEJ. DO SADA SU ČETIRI NJENA ROMANA NOMINOVANA ZA NIN-OVU NAGRADU, A OVE 2022. ZA ANDRIĆEVU NAGRADU NOMINOVAN JE NJEN ROMAN „GRINHORN DOŠLJAK“. RADMILA JE SPISATELJICA KOJA JE U SVETU KNJIŽEVNOSTI PRONAŠLA SVOJ ČAROBNI KUTAK, MESTO U KOME MOŽE DA OTKRIJE I OTVORI SLIKU SVETA OBASJANOG SVETLOŠĆU SUNCA I POZITIVNIM UZBUĐENJIMA.
TVOJ NAJNOVIJI ROMAN NOSI NAZIV „GRINHORN DOŠLJAK“. TO JE PRIČA O MIHAJLU PUPINU IDVORSKOM. KAKO SI SE ODLUČILA ZA PUPINA I NJEGOV ŽIVOT?
Novi roman “Grinhorn Došljak” je dugo stasavao u meni dok nije dobio svoj konkretan oblik, objektivizaciju mojih zamisli. Pošto su članovi moje porodice profesionalno u sferi prirodnih nauka, suprug je doktor fizike, stariji sin doktor elektrotehnike, mlađi sin master elektrotehnike, prilično se u kući pričalo o Pupinovim visokim dometima u fizici i elektrotehnici, što me je oduševljavalo. Dugo sam razmišljala o posebnoj vrednosti dela genijalnog Mihajla Pupina, snazi njegovog intelekta, humanizmu koji je zračio iz njegove ličnosti, darodavnosti naučničke, humanističke, i mislila sam kako da književno objedinim savršene epitete koji se vezuju uz njegovo ime i delo, a da ja budem dostojan pisac za hvatanje u koštac sa ovom moćnom temom. Potrebno je bilo da u meni misao prođe proces zrenja, uobliči se, da dobije ubrzanje i uzdigne se kao avion kad se sprema da poleti, i poletela sam, a kad sam se uzdigla u visine plave, inspiracija je bila moćna i dala mi je krila da letim zajedno sa avionom. Obrazlažem ovako, jer uz ličnost Mihajla Pupina čovek uzrasta, oseća se odlično, čini mu se da i sam proživljava ono što je Pupin proživljavao, čak i u momentima kad mu je bilo naporno i teško kao grinhornu, pisac se ne oseća loše, jer zna da je sa njim div, junak koji će nadvisiti sve nedaće i vinuti se u zvezdana prostranstva slavnih. Moćnu inspiraciju za pisanje romana pružila mi je Pupinova autobiografija “Od pašnjaka do naučenjaka” za koju je dobio Pulicerovu nagradu u Njujorku 1924. godine. Bila sam zadivljena Pupinovom autobiografijom i kada sam odlučila da pišem o njemu, pročitala sam je tri puta. Razumela sam koliko je ovo vredno delo, kako obiluje mnogim elementima književno-umetničkih kvaliteta i da je Pupin posebna ličnost, čovek koji je maštom i snagom umetnika stvarao u nauci. Taj osećaj da se preda mnom nalazi priča o izvanrednom umetniku u svetu nauke, kreativcu koji je svet video sa dodatnim parom očiju, o kojima mu je majka Olimpijada govorila, uznosio je moju inspiraciju i uvodio me u tanane niti njegovih osećanja i doživljaja. Posmatrala sam i ja Pupinovo delo i njegov život sa dodatnim parom očiju i otkrila nijanse koje se ne mogu na prvi pogled uočiti, niti analizirati. Postavila sam se u ulogu tumača njegove mašte, pogleda, prikupljanja “solarne” energije vrednosti života. Izronili su umetnički i istorijski vredni likovi koji su Pupinu bili inspracija (Sveti Sava, Marko Kraljević, Knez Lazar, Karađorđe, Linkoln, Garibaldi). Razumela sam zašto je apostrofirao njihova imena i zašto su njihove slike bile na zidovima sobe u kući Pupinovih u Idvoru. Pupin se napajao njihovom snagom i značenjem, fokusirao je svojim zenicama sjaj koji stiže sa njihovih lica i taj sjaj ga je ispunjavao zajedno sa snagom koja je u njemu rasla. Moja kreativnost spisateljska videla ih je na način dostojan njihovim vrlinama. Konstrukcija romana poprimila je galerijski karakter vrednosti što čitaoce veoma raduje.
MNOGI KRITIČARI OCENJUJU ROMAN KAO VELIKO UMETNIČKO DOSTIGNUĆE. PONOSNA?
Kritičari su oduševljeni umetničkim komponentama dela i smatraju da roman poseduje visoke kulturne vrednosti, to mene čini srećnom i ponosnom. Svi su istakli činjenicu da je pred čitaocima izrazito kulturan tekst. Pisati o Pupinu je značilo imati izuzetna zapažanja, sistemetičnost, produbljen pogled i donekle vizionarstvo kojim se mogu pratiti njegove misli i ideje. Uspela sam u tome, ovu činjenicu kritičari ističu kao važnu u romanu. Na konferenciji “Rumunska slavistika i dijalog kultura”, održanoj na Univezitetu u Bukureštu u oktobru 2021. godine, saopštila sam svoj naučni rad “Mihajlo Pupin i Ivo Andrić – Građani sveta” i pobudila veliku zainteresovanost i dobila vredne pohvale. Zapravo, tada sam već promovisala roman “Grinhorn Došljak”. Istakla sam činjenicu da je Pupinova Pulicerova nagrada za književnost otvorila put Ivu Andriću da dobije Nobelovu nagradu za svoje književno stvaralaštvo, jer je usmerena pažnja sveta na visoke domete književih stvaralaca iz našeg naroda.
KOLIKO SI U STVARANJU KORISTILA BIOGRAFIJU MIHAJLA PUPINA, A KOLIKO MAŠTU?
Pisati o Mihajlu Pupinu je za mene bila posebna čast i delikatna obavezu. Značilo je biti inspirisana autobiografijom Pupina, ali je predstavljalo i neophodno odvajanje od autobiografskog teksta, distancu u finoj meri koja podrazumeva svoj stvaralački milje sa svim usvojenim znanjima o genijalnom naučniku. Ja sam se spisateljski kretala po laserski diskretnoj, graničnoj liniji svetlosti koja označava šta se ne sme menjati, ali se može analizirati na lični način da dobije još jednu komponentu raskoši koja predstavlja Pupinovu umetnički i naučno bogatu ličnost. Podelila sam sadržaje u tematske celine, priče koje naslovom sugerišu njihovu suštinu i sve se pletu u jedan venac, kao što je lovorov venac na glavi pobednika. U mom delu, ovaj venac je na glavi Grinhorna prepleten mirisnim stabljikama i listovima lovora. Pisati o Pupinu znači ući u fantastiče prostore, enterijere, univerzitete, naučne institute, biblioteke, u kojima se udiše posebno vredan vazduh, gledati pejzaže koje je on video u Idvoru, sa predela Alpa, Norfolka, ploviti Atlantskim okeanom, videti fantastične gradove: Beograd, Beč, Prag, Njujork, Kembridž, London, Pariz, Berlin, Sremske Karlovce. To je značilo dati ličnu impresiju o ovim gradovima. Ja sam bila veoma inspirisana, pa sam izvesne situacije potkrepljivala stihovima iz naše i svetske poezije. Pisati o Pupinu je značilo pisati o posebnim ličnostima, velikanima u sferama njihovih delovanja u nauci i kulturi, o uticaju koji su imali na Mihajla Pupina, jer je na njih gledao dodatnim parom očiju, oni su ga nadahnjivali za velike akcije i pronalaske. Veliki i važni ljudi su bili generatori Mihajlove naučne snage i književne inspiracije, bili su to:Njutn, Faradej, Kevendiš, Maksvel, Tindal, Helmholc, Raderford, čija imena su neposredno u vezi sa imenom i delom Mihajla Pupina. Pored svih visina svetske nauke, Mihajlo Pupin ističe značaj ličnosti svoje majke Olimpijade za njegov put u nauci, predstavlja je kao vernog saborca i motivatora za njegov filigranski naučni rad.
KOLIKO DUGO SI PISALA ROMAN?
Roman sam pisala godinu dana. Procesu pisanja su prethodile obimne pripreme u smislu istraživanja građe za roman, čitanja Pupinove autobiografije, materije koja je bila naučnog karaktera, drugih literarnih pristupa njegovoj ličnosti i videla sam da niko do sada nije Pupina tako posmatrao kao ja, na način koji traga za umetničkim, senzitivnim nijansama njegove ličnosti od pojma zvuk do vizuelnih impresija. Bilo mi je ponekad potrebno više vremena da raščlanim i sebi pojasnim stvari iz nauke, kao npr. Lagranžovu matematičku teoremu koju je koristio u patentiranju kalemova. Ovi detalji su me zadržavali, ali sam uživala prateći njegovo zauzimanje za nauku. Smatram da je vreme pisanja romana “Gringhorn Došljak” bilo oplemenjujuće za mene i za atmosferu oko mene, to se moglo uočiti na mom ozarenom licu.
KAKO ČITALAČKA PUBLIKA REAGUJE NA PUPINA KROZ TVOJE PERO?
Čitalačka publika je oduševljena Pupinom, koga sam predstavila svojim perom. Veliki broj komplimenata sam dobila. Ljudi uglavnom znaju o Pupinu osnovne detalje, ali neke važne finese nisu tumačili niti uočili kao što sam ih ja predstavila u delu. Kulturne komponente romana svi ističu kao posebno vredne.
GDE VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA?
Za pet godina vidim sebe obogaćenu na razne načine, jer smatram da svaki dan donosi novo bogatstvo u porodičnom, intelektualnom, društvenom, vizuelnom, sluhovnom i osećajnom smislu. Sigurno, na mnogim planovima biću uspešna i moćna. Prikupljam iskustva poznatih pisaca, analiziram njihove stvaralačke uspone i uočavam da je put književnika kao penjanje uz Alpe, zanosan, stimulativan, uzbudljiv, zahtevan, ali cilj je vrh Alpa i ona božanska svetlost koju je osetio Pupin kad se popeo na Titlis.
DA LI JE NEŠTO U NASTAJANJU?
Stvaralac uvek nešto smišlja, kombinuje, istražuje… To je njegova misija. Sada su u povoju lepe ideje. Želim da istaknem koliko ideja i misao o određenoj temi osvetljavaju pisca, kako ga uvode u lepotu sveta, kome su granice nepregledne i čine život prijatnim. Već ta činjenica pisca motiviše i oblikuje sreću u njegovim mislima i srcu.
TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „MAPE UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE“. KUDA SI SVE PROŠLA DUHOVNO I FIZIČKI DA BI DOŠLA DO OVOGA ŠTA DANAS ŽIVIŠ?
Rasponi na mojoj mapi duhovnoj i realnoj su veliki. Objektivno, obišla sam mnoga mesta u svetu (Edmonton, Kalgari, Pariz, Rim, Firencu, Veneciju, Barselonu, Sevilju, London, Beč, Budimpeštu, Geteborg, Solun, Meteore, Frankfurt, Hajdelberg, Amsterdam, Bukurešt, Poznanj, Sofiju, Istanbul…) i obogatila tako svoju ličnost. U svako delo unesem detalj sa svojih putovanja ili dužeg boravka u nekom interesantnom mestu. Zanimljivi svetovi su u mojoj memoriji i osećanjima. Ceo ovaj kolorit živo govori i peva neku sopstvenu melodiju koja zaliva moje misli. To su neverovatno vredni sadržaji koji obogaćuju život i piščevu maštu. Sam Pupin je o gradovima u kojima je boravio pisao na najlepši način i svaki grad je bio jedan dukat u njegovoj svesti. Ja smatram da nove sredine deluju renesansno na stvaraoca.
