Piše: Denis Tomović, dipl. inž. šumarstva, ki aikido sensej
Priznavanje i primena tradicionalne medicine je trend, koji je u skorašnje vreme u rapidnom porastu, a njeno prihvatanje, kao i istraživanja koja se sprovode, nedvosmisleno ukazuju na to da će se ovaj trend nastaviti i u budućnosti. Ginko je jedna od biljnih vrsta čiju primenu istočnjački narodi poznaju hiljadama godina, a za koju interesovanje na Zapadu dostiže ekspanziju poslednjih decenija. Ginko je pažnju naučnika privukao tek nakon otkrivanja i izolovanja sastojaka sa farmakološki primenjivim svojstvima. Smatra se da bi istraživanja na ginku mogla dovesti do sasvim nove klase medicine. Kako se o lekovitim svojstvima ginka često govori i piše, ovom prilikom ćemo opisati neke opšte, ali manje poznate činjenice. Takođe, u skladu sa temom broja, prednost ćemo dati odnosu ljudi prema ovom drvetu, kao i njegovom simboličkom značenju.
Naučnici su smatrali da je u ginko u periodu ledenog doba u potpunosti izumro, ali ga Nemac Engelber Kempfer otkriva 1691. godine u Japanu. Naknadno se ispostavlja da je opstao u Kini, u brdima, uglavnom u okolini manastira oko kojih su ga budistički monasi gajili zbog mnogih korisnih osobina. Odatle se, oko 1192. godine pre Hrista (zajedno sa budizmom), širi u Japan i Koreju. Prvo stablo ginka u Evropi posađeno je 1730. godine u botaničkoj bašti holandskog grada Utreht, i ono se i danas tamo može se videti.
Postoji kuriozitet vezan za boravak Kempfera u Japanu. Ostrvo Dešima, u blizini Nagasakija (tada jedina luka otvorena za strane brodove), na kojem je Kempfer boravio dve godine, veštački je podignuta tvorevina, koja svojim konturama podseća na list ginka.
Naziv ginko, odnosno latinski naziv Ginkgo biloba, potiče od japanske reči ginkjo, koja opisujući plod ima značenje srebrna kajsija (gin-srebro, kjo-kajsija), i latinske kovanice biloba (bi-dva, loba-list), jer su listovi oblika lepeze, sa urezom u sredini, pri čemu se čini kao da iz jedne peteljke rastu dva lista.
Iako u nešto izmenjenoj formi, danas opšte prihvaćeno ime ginko je samo jedno od imena koje je tada Kempfer imao prilike da čuje. Makar simbolično, najlepše bi moglo biti ono koje je bilo odomaćeno u Kini i Japanu u XVII veku sa značenjem drvo dede i unuka. Ovaj naziv je takav zato što rađaju samo stara stabla, pa ih dede sade da bi ih unuci koristili.
Ginko se spominje u zapisima u Kini tek za vreme dinastije Sung (XI vek). U svojoj poemi Ou Jang Ksju piše: “Od kad je semenom plaćan danak, on je smatran veoma dragocenim u prestonici. Prva 3-4 semena koje je proizveo ovaj ginko su prikazana imperatoru u zlatnoj činiji. Posle nekoliko godina, stabla su donela više plodova. Vlasnik poklanja plodove kao da su biseri.” U spisima s kraja XVI veka se spominje da su semenke korišćene na venčanjima (ljuske su farbane u crveno), raznim gozbama, i kao dobra zamena za lotosovo seme. Plodovi ginka se u Japanu spominju od 1492. godine i govori se da su korišćeni za dezert na ceremoniji čaja. Za vreme Edo perioda (1600-1867), narod je počeo da ga jede kao povrće i kao sastojak turšije. Pečeni plodovi se u Japanu još uvek često jedu dok se pije sake.
Drvo kao materijal je otporno i ne truli brzo. Između ostalog, dugo vremena se koristilo za različite građevine, skulpture, police za čaj i pribor koji se koristi pri japanskoj ceremoniji čaja, zatim za budističke porodične oltare, čabrove za vrenje sakea, kao i za druge predmete u svakodnevnoj upotrebi. Ženska stabla su se koristila za izradu papira.
Simbolički značaj ginka je izuzetno veliki i moglo bi se reći da on na Istoku uživa približno isti status kakav drvo hrasta ima u našoj kulturi i tradiciji. Ginko je sveto drvo Istoka, simbol jedinstva suprotnosti, neki ga vide kao simbol nepromenljivosti koji poseduje čudesnu moć, simbol ljubavi i dugovečnosti. Mnoge legende vezane za ginko napisane su u Kini i Japanu. U Japanu je bio predmet haiku pesama i nazivan je Ićo-bane, što znači ginko-pero.
Ginko je simbol odanosti samuraja i često je cuba (štitnik za šaku na katani) imala stilizovanu gravuru lista ovog drveta. Dizajnirani listovi ginka su se koristili na porodičnim grbovima u Japanu još od srednjeg veka. Od Monojama perioda (1585-1603), na šarama kimona (fukjose), pored ostalih listova, nalazi se i list ginka. Fukjose predstavlja opalo lišće raznošeno jesenjim vetrom i danas se može videti na vezovima, šalovima, maramicama, kimonima itd. Mnogi gradovi, prefekture, univerziteti i srednje škole, imaju grbove dizajnirane po uzoru na list ginka.
Od starina, ovo drvo je u Kini i Japanu sađeno u baštama hramova, pokraj svetilišta i zamkova. Stara stabla ginka su se u Japanu obožavala kao božanstva. Da bi prikazali njegov sveti karakter, šimenava (uže od pirinčane slame) je obavijana oko debla ovog drveta, koje može da dostigne prečnik veći od tri metra. Takođe, verovalo se da štiti od zlih duhova. Sekundarni izdanci (ćići- jap. majčine grudi) starog drveća često su predmet obreda žena, pripadnica šinto religije, za koje je on bio znak plodnosti.
Verovalo se da štiti od vatre, pa je zbog toga sađen pored hramova. Tokom velikog požara, nakon zemljotresa u Tokiju 1923. godine, mnoga stabla ginka su preživela, dok je drugo drveće stradalo. Jedan od hramova je spašen upravo zbog toga što je bio okružen stablima ginka. Nedugo nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu, istraživano je bilje i drveće u zoni bombardovanja. Ginko smešten pored hrama, na oko kilometar od mesta na koje je pala bomba, prvo je drvo koje je isteralo pupoljke, a na samom drvetu nisu primećena veća oštećenja (hram je inače uništen). Prilikom obnove, odlučeno je da se drvo ne presađuje ili ne seče, već da se oko njega izgradi hram. Na stablu je napisana poruka ²Nikada više Hirošima² i ljudi se mole za mir ispred njega.
U današnje vreme, ginko se veoma često koristi u dekorativne svrhe kao drvo koje oplemenjuje pejzaž zbog svoje slikovitosti i neuobičajene forme krune, koje prostoru daje utisak snage. Njegov jedinstveni izgled i, po nekima, najlepša žuta boja listova u jesen, favorizuju ga za sadnju po parkovima i dugim bulevarima mnogih svetskih metropola.
Kao jedini živi predstavnik nekada dominantne vegetacije na planeti, ginko je od svih biljnih vrsta koje danas egzistiraju najdragocenija veza sadašnjosti i daleke prošlosti. Darvin ga je stoga nazvao živim fosilom.U poređenju sa genealogijom ovog drveta, istorija čoveka, koji se javio milionima godina kasnije, čini se beznačajnom. Zbog toga nam ser Albert Stjuard, paleobotaničar, ostavlja predivnu poruku o ginku:
“On se obraća duši istorije; mi ga vidimo kao simbol neizmenjivosti, nasleđe od svetova, isuviše dalekog da bi ga naša ljudska inteligencija shvatila; drvo koje u sebi ima sačuvanu tajnu neizmerne prošlosti.”
