PIŠE: MARIJA KARADŽIĆ STANOJEVIĆ
Generacija za generacijom klizi kroz vremenski vorteks.
Svašta meni prođe kroz glavu u tih, „samo mojih”, petnaest minuta.
Dok stavljam prvu jutarnju kafu.
Psa sam prošetala prvog.
Ako počne da cvili, ode moja kafa. Kafa zvana „natenane”. I to ode meni niz leđa.
Probudiće celu usnulu kuću i od moje „kafene meditacije” neće biti ništa. Glava još prazna, a pogled upija lepotu Miholjskog leta.”Samo neka potraje”, mislim se u sebi.
Napolju šapuće zlatno lišće kroz koji se probija topli povetarac. Zimu volim samo na razglednici.
I odjedanput, kao kroz neki tunel, počinju da mi se valjaju sve dnevne obaveze.
Kao voz koji juri ka meni u najvećoj brzini.
Teretni. Nosi sa sobom realnost. „Čekaj malo, nisam popila jutarnju”, vičem u sebi.
Čuje se alarm.
Počinje akcija „buđenje i ajde ustaj”! Moj sin u polusnu. Mrda u svojoj plavoj sobi. Peti razred, ljubi ga majka. Jedva čeka da doda svojim godinama onaj „teen” nastavak.
Jedva čeka da poraste.
Polako otvara svoje snene oke i bez i jedne brige na svetu mrmlja nešto sebi u bradu.
Rasteže se. Posle petnaest puta ponovljenog stiha pesmice” ajde ustaj, ajde ustaj”, on ustaje!
Neverovatno! Čuda se dešavaju!
On pripada Alfa generaciji. Generacije koje još nisu stigle da unište sebe i svet oko sebe.
„Polako, ima vremena”, dodaću. Još uvek mu je „centar univerzuma” Super Mario i Nintendo ekipa. Razmišlja na engleskom jeziku.
Sa druge strane, ja pripadam X generaciji. To su generacije između bumera i milenijalaca.
Ne znate ko su bumeri? Bumeri su generacije pre X generacije.
Bumeri su lepo živeli osamdesetih godina, a onda su osetili sve „lepote ratnih godina”. Devedesetih.
X-erima pripisuju da smo generacije koje nisu ništa bitno uradile.
Večita deca i Petar Pan. Nemamo želju da odrastemo. Večiti „dvadesetogodišnjaci”!
Pa šta? I jeste tako. Tu smo negde zaglavljeni između naših roditelja i naše dece.
Ni napred ni nazad.
„Malo bi da upravljamo zemljom i svetom, a malo da češljamo Barbike i igramo fucu na goliće”, dodaću.
Ko šta voli. Još uvek oblačim minić, ali me malo blam pa ga skinem.
Dobro mi stoji, ali ne priliči jednoj ozbiljnoj ženi. Raspilavim se, još uvek, kad čujem pesmu iz filma „Lepotica i zver”, pa brišem suze da ne vide drugi. Smejaće mi se ukućani!
Dok mi tako ostadosmo zaglavljeni između tradicionalnih vrednosti, Petra Pana i realnosti, ove nove generacije kidaju! Odoše u budućnost, ostavivši nas tamo gde nam je i mesto. Da češljamo Barbike i pevamo ispred ogledala.
Y generacija, milenijalci, Z generacija.
Pokušavam da ih pratim u tim njihovim životima, ali stalno se negde sapletem.
Oni su svi vrlo ambiciozni. Puni planova za budućnost.
Pomalo hladni u međuljudskim odnosima. „Tu im je malo pregorela licna”, primećujem.
Iskočio neki osigurač, šta li? Ili znaju bolje od nas? Možda su nešto naučili na našim greškama? Vala, imali su šta i naučiti.
Prihvataju svakoga. Sve različitosti.
Svako je ono što želi da bude. Seksualne slobode im nisu tabu tema.
Mogu biti i gej i lezbo. Mogu biti sve zajedno, a opet biti još uvek neopredeljeni između polova i sklonosti. I to je cool! Malo im je vokabular diskutabilan. Razgovaraju u skraćenicama.
Nmg, vcr, C Y, HB2Y, WTF… niz je poduži.
Ma da „izneveruješ”!
Menjaju poslove.
Traže svoja prava. Gledaju sebe.
Nisu vezani za roditelje, pa mama ne može da ih zove tri puta dnevno da vidi šta je dete jelo i sa kim se družilo? A dete skoro pedeset godina! (svaka sličnost sa našim roditeljima je namerna)
E, sad…
Oblačenje im nije jača strana.
Barem meni tako izgleda. Cvetići na braon košuljama i „oversize” dedini sakoi. Pantalone četiri puta veće. Gore ima za struk, a dole nema za nogavice. Neodoljivo me podsećaju na „Pop84”! (ko ne zna, neka gugla)
Tašne su zamenili šarenim cegerima! Alo! Mene mama tukla cegerom!
Za sve i svašta. Uglavnom zbog keca iz matematike i zbog neopravdanih. „Pa zar ja da crvenim pred razrednom”, vikala je! Kad zavitla njim, pa gde zahvati. A sada su modni aksesoari!
Milenijalci i Zed ekipa će reći:
„Koji ste vi bili retardi”! „Zar vam nije bilo bolje da sve završite na vreme, pa onda „chill-out”? „Jeste, ali mi nismo bili tako vaspitani”, pričam im ja.
Mi nismo nikada bili ortaci sa matorcima. Nikada cigaru nisam zapalila pred ćaletom. Mogla sam jednom to da uradim i to bi bilo to. Već drugi put bi je verovatno posolila i pojela pred njim!
I tako…
Mogla bih do u noć da upoređujem naše različitosti i sličnosti. Da ne prihvatam?
Ili da shvatim? Zašto su oni takvi? Šta je to što ih je napravilo takve kakvi su? Da li mobilni telefon prilepljen uz dlan, bez koga ne znaju život? „Internet i društvene mreže, bez kojih ne znaju da preguraju dan”, možda.
A opet, volim i ja da se „škljocnem”za IG!
„Škljocnem”!
Hahaha, vidi se da pripadam generaciji koja je koristila foto-aparat.
I to na letovanju!
Pa da li su izdvojili najbolje od svih prethodnih generacija, pitam se.
Jedno je istina. Odvažni su. Iskreni u svemu. Šta su, ko su i šta rade. Ne stide se.
Pokušaće sve, barem jednom. Nemaju problem da se iskažu u bilo kom svetlu.
Makar i pogrešili. A onda znaju i da objasne sebe sebi i celom svetu!
Da priznaju!
I to je taj divni i odvažni mladi, novi svet! Svet kome želim da pripadam barem malo.
Evo, makar levom nogom.
Pa kad ustanem ponekad na levu nogu da znam da mogu bolje i da je sve to „cool”!
