PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Početak godine osvanuo je na najlepši način. Nalazimo se na doručku u okviru Radisson Collection Hotela Old Mill Belgrade u Senjak Bistro & Baru – restoranu koji spaja najbolje iz sveta kulinarstva sa jedinstvenom pričom o tradiciji, kulturi i identitetu grada.
Identitet jednog grada čine i antikviteti, a o tome razgovaram sa antikvarima i restauratorima.
Srđan Stanković, rođen 2. maja 1978. godine u Beogradu, završio je IV beogradsku gimnaziju. Skoro 20 godina radio je u bankarskom sektoru, gde je stekao bogato profesionalno iskustvo. Vođen interesovanjem za umetnost i antikvitete, otvorio je sopstvenu antikvarnicu „Vasilion”u Beogradu. Oženjen i otac jedne Tamare.
Svetozar Đukičin, rođen 29. marta 1983. godine, završio je gimnaziju društveno-jezičkog smera Dušan Vasiljev u Kikindi, a zatim Fakultet za preduzetni menadžment Braća Karić u Novom Sadu, na smeru upravljanje preduzećem. Restauracijom i kolekcioniranjem se bavi profesionalno od 2007. godine. U novembru 2025. postao je vlasnik sertifikata starih i umetničkih zanata izdatog od strane Ministarstva privrede.
Miloš Sekulić, više od dve decenije se profesionalno bavi antikvitetima, sa fokusom na njihovu stručnu procenu, restauraciju i razumevanje istorijske, umetničke i tržišne vrednosti. Tokom dugogodišnje prakse, razvio je interdisciplinarni pristup koji objedinjuje istoriju umetnosti, konzervaciju i tržište umetnina. Od osnivanja kompanije ArtTactic 2014. godine, aktivno deluje kao procenitelj umetničkog tržišta, a zahvaljujući tačnosti svojih analiza i prognoza, od 2015. godine uvršten je među 12 najboljih prognozera u ArtTactic Hall of Fame. Posebno je specijalizovan za balkanske i ruske ikone, koje proučava sa umetničko-istorijskog, konzervatorskog i tržišnog aspekta, baveći se atribucijom, datovanjem, analizom autentičnosti i procenom njihove vrednosti.
Šta za vas znači „život predmeta“ pre nego što dođe u vaše ruke?
Srđan: Predmete koji dolaze u moje ruke posmatram kao izvestan vid nakupljene energije u kojoj su učestvovali stvaraoci koji su dali najveći doprinos, a nakon njih svako ko je imao priliku da taj rariritet poseduje, pa makar i na kratko. Imam utisak da su ti predmeti nosici energije, i to ljudske, akumulirane godinama. Svaki od tih predmeta nosi neku svoju istoriju o kojoj možemo maštati i sami praviti priču o tome šta je sve taj predmet preživeo i doživeo za svojih 100-200 godina postojanja i na koji način je na kraju stigao do nas.
Svetozar: Život predmeta za mene predstavlja neprekinuti niz godina, prostora i namena kroz koje je predmet prolazio pre nego što je dospeo kod mene. Kao kolekcionar, taj život posmatram sa divljenjem, jer on predmetu daje autentičnost i dušu. Kao restaurator, imam odgovornost da taj život ne izbrišem, već da ga stabilizujem, konzerviram i očuvam za buduće generacije. Njegova vrednost ne leži samo u stilu i starosti, nego i u obeležju epohe u kojoj je nastao. Restauracija, u tom smislu, predstavlja nastavak života, a ne povratak u nultu tačku.
Miloš: Život predmeta pre nego što dođe u moje ruke vidim kao njegovu neprekinutu putanju kroz vreme, oblikovanu namenom, promenama i okolnostima u kojima je nastajao i u kojima je korišćen. Imao je svoju funkciju, mesto u svakodnevici ili ritualu, menjao je prostore, vlasnike i uloge, prelazeći put od upotrebnog objekta do nosioca sećanja. Tragovi habanja, popravki i prepravki za mene su jednako važni kao i njegova forma, jer svedoče o vrednostima i odnosu društva prema tom predmetu. Pre dolaska u ruke antikvara, predmet je već prošao kroz čuvanje, zanemarivanje ili spašavanje u ključnim trenucima, a taj prethodni život često određuje njegovu današnju sudbinu. Moj posao počinje tek kada se taj put prepozna i razume, kako bi predmet mogao biti odgovorno interpretiran, procenjen i sačuvan za budućnost.
Kakvo je stanje na tržištu antikviteta i restauracije? Koliko se u 21. veku ljudi vraćaju na drage predmete iz prošlosti?
Srđan: Trenutno ćete retko gde naići na ceo ambijent opremljen antikvitetima i stilskim nameštajem. Takvo nešto se može naći samo u ateljeima i to slikara starije generacije. Mlađi se, pak, odlučuju na moderan, svedeni nameštaj, jednostavnih linija i forme, ali primećujem da je sve više onih koji u takve prostore „ubace” po neki komad stilskog, restauriranog nameštaja, bilo da je to fotelja, beržera, lampa, komoda, škrinja… sve to stremi ka nekoj vrsti trenda. Ljudi su uvideli da moderan nameštaj vremenom postaje dosadan i hladan, a ubacivanjem probranih komada stilskog nameštaja i umetnina dobijaju na toplini i originalnosti svojih domova.
Svetozar: Stanje na tržištu antikviteta i restauracije je dinamično i često reflektuje šire društvene i ekonomske tokove. Potražnja za autentičnim predmetima raste među kolekcionarima, dok se vrednosti nekih konkretnih komada i stilova stabilizuju ili rastu. Zadnjih nekoliko godina primećujem sve veće interesovanje za očuvane, karakteristične komade iz perioda ’50-ih do ’80-ih godina XX veka. Mnogi kupci danas nisu stereotipni bogati investitori, već entuzijasti koji cene zanatsku veštinu i istorijski kontekst. Digitalne platforme i aukcijske kuće učinile su tržište pristupačnijim, ali i konkurentnijim. Postoji sve veći fokus na održivosti i ponovnoj upotrebi u domovima i kolekcijama. Ipak, tržište je osetljivo na globalne ekonomske šokove, pa se interesovanja pomeraju u skladu sa tim.
Miloš: Tržište antikviteta i restauracije u 21. veku prolazi kroz fazu transformacije i sazrevanja. Opada interesovanje za masivne dekorativne predmete, dok raste potražnja za predmetima sa jasnim poreklom, autentičnom patinom i dokumentovanom istorijom. Savremeni kupci su informisaniji i ne traže samo lepotu, već identitet i priču, jasno razlikujući original od kasnijih intervencija. Restauracija se sve više shvata kao proces očuvanja, a ne ulepšavanja, što povećava potrebu za stručnim, etičkim i minimalnim zahvatima. Istovremeno raste interesovanje za manje, ali sadržajno snažne predmete i za porodično i lično nasleđe koje pruža osećaj kontinuiteta i stabilnosti. Antikviteti danas manje služe za impresioniranje, a sve više za lični odnos prema prošlosti.
Kako vreme utiče na cenu, ali i na dušu predmeta?
Srđan: Vremenom, cene antikviteta variraju u zavisnosti od tržišta i trenutne aktuelnosti. Ali duša predmeta je nemerljiva, ona je konstanta koju iskreni ljubitelji umetnosti i starina i te kako prepoznaju.
Svetozar: Vreme ima dvostruki uticaj: ono istovremeno selektuje i dodaje na vrednosti. S tržišne strane, vreme smanjuje broj sačuvanih primeraka, pa autentičnost, originalnost i dobra dokumentacija postaju ključni faktori cene. Međutim, nisu svi stari predmeti automatski vredni — vreme neumoljivo razdvaja zanat od rutine. S druge strane, vreme predmetu daje „dušu“ kroz patinu, tragove korišćenja i tihe intervencije prošlih vlasnika. Ti tragovi nisu mana nego dokaz stvarnog života. Kao restaurator, trudim se da vremenu ne protivurečim, već da ga razumem i sačuvam njegov potpis. Kada se to postigne, predmet dobija i veću tržišnu i veću kulturnu vrednost.
Miloš: Vreme istovremeno oblikuje cenu i dušu predmeta. Na tržištu, protok vremena smanjuje broj sačuvanih primeraka i često povećava njihovu vrednost, ali nagrađuje samo one koji su očuvani sa merom i poštovanjem. Tragovi korišćenja i način čuvanja utiču na autentičnost, dok preterane restauracije mogu umanjiti i cenu i karakter predmeta. Nasuprot tome, prirodna patina često povećava estetsku i emocionalnu vrednost. Duša predmeta nastaje kroz vreme, ljude i prostore kroz koje je prolazio, dajući mu dubinu i tišinu iskustva koje savremeni predmeti nemaju. Upravo spoj trajanja i prolaznosti čini antikvitet živim.
Koliko se promenio ukus kolekcionara poslednjih deset godina?
Srđan: Smatram da se ukus kolekcionara bidermajera, ampira, baroka, rokokoa nije promenio. To je klasika, kao u književnosti i muzici. Međutim, pojavili su se novi kolekcionari koji menjaju tržište, stavljaju akcenat na novije epohe — secesiju, pogotovu Art deko. Ono što je trenutno najtraženije kod nas, a i na evropskom tržištu su dizajnirani komadi iz ’50-ih, ’60-ih, ’70-ih, pa čak i ’80-ih godina XX veka, sa dominacijom italijanskih, francuskih i skadinavskih autora. U tom smislu se promenio ukus kolekcionara, dajući nov pravac.
Svetozar: Ukus kolekcionara poslednjih deset godina postao je znatno širi i raznovrsniji nego ranije. Tradicionalno fokusiranje na retke komade i dvorske stilove zamenjeno je interesovanjem za manje poznate stilove i industrijsku proizvodnju, koji imaju snažnu priču ili regionalnu specifičnost. Minimalizam i moderna estetika utiču na to da se antikviteti doživljavaju i kao funkcionalni deo savremenog enterijera, a ne samo muzejski eksponati. Digitalne aukcije i društvene mreže demokratizovale su pristup tržištu, pa mlađi kolekcionari češće eksperimentišu i mešaju epohe i stilove, ali je ipak veći akcenat na pomenute stilove koji se razvijaju od ’50-ih do kasnih ’80-ih godina XX veka. Ukratko, ukus kolekcionara postaje personalniji, a ne samo trendovski vođen.
Miloš: Ukus kolekcionara u poslednjih deset godina znatno se promenio ka zrelijem i promišljenijem pristupu. Umesto predmeta koji su nekada služili da impresioniraju i istaknu status, danas se cene autentičnost, istorijsko značenje i priča koju predmet nosi. Kolekcionari sve češće traže dela sa dokumentovanim poreklom i očuvanom originalnom materijom, oslanjajući se na stručne procene. Raste interesovanje za manje, ali značajne predmete, dok digitalni alati i onlajn aukcije menjaju dinamiku tržišta. Restauracija i očuvanje postaju važni kriterijumi, a fokus se pomera ka dugoročnom kulturnom značaju, a ne samo tržišnoj vrednosti.
Šta biste voleli da ljudi razumeju o atikvitetima, a najčešće ne razumeju?
Srđan: Želeo bih da svaki komad nameštaja, slike ili bilo koje umetničko delo, posmatraju kao jedinku, kao unikat, kao nekakvo ostrvo u prostoru, odvojeno od ostatka ambijenta, samostalno. Uglavnom se susrećem sa ljudima koji prvenstveno posmatraju kako će taj predmet uklopiti u prostor – u smislu boje, stila i oblika. Potrebno je da počnu da gledaju antikvarni nameštaj kao izuzetna umetnička dela, što u suštini i jesu, jer su jedinstvena, vrhunske izrade, proporcija i dizajna.
Svetozar: Voleo bih da ljudi razumeju da antikvitet nije luksuzna zamena za novi komad nameštaja nego svedok minule epohe i kao takav je potpuno neponovljiv. Često se misli da je cilj restauracije ulepšavanje ili davanje potpuno novog izgleda, a zapravo mu se tada oduzima identitet. Antikviteti nisu krhki relikti, to su predmeti koji su već dokazali svoju trajnost. Takođe, njihova vrednost ne leži samo u ceni, već u kulturnom i zanatskom pamćenju koje nose. Kada se to razume, odnos prema njima postaje dublji i odgovorniji.
Miloš: Voleo bih da ljudi razumeju da antikviteti nisu luksuzni niti isključivo investicioni predmeti, oni su svedoci vremena i nosioci znanja, identiteta i kolektivnog pamćenja. Njihova vrednost ne leži samo u starosti ili ceni, već u kontekstu, autentičnosti, očuvanosti i priči koju nose. Neadekvatne intervencije i pogrešne restauracije mogu trajno narušiti njihovu istorijsku i duhovnu dimenziju, zbog čega zahtevaju znanje, strpljenje i etički pristup. Kada se posmatraju samo kroz prizmu profita, gubi se njihova sposobnost da povezuju prošlost i sadašnjost, dok njihova savremena vrednost leži upravo u toj tihoj, edukativnoj ulozi koja nas uči pažnji i razumevanju vremena.
Tema januarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „365 novih šansi“. Šta je u vašem poslu šansa i koji su vam ciljevi u 2026. godini?
Srđan: Šansu vidim u tome da na neki način što više ljudi zainteresujem za umetnost i kolekcionarstvo, te samim tim, cilj mi je da svoj prostor učinim što vidljivijim, unikatnijim i pristupačnijim, kako bi ga ljudi prepoznali kao mesto za širenje vidika, opuštanje i uživanje u lepom.
Svetozar: Šansa u ovom poslu leži u tome što sve više ljudi traži smisao, trajnost i autentičnost, a ne brzu potrošnju. Antikviteti i restauracija prirodno odgovaraju tom zaokretu ka održivosti i ličnom odnosu prema predmetima. Vidim prostor za edukaciju publike, posebno mlađih kolekcionara, da nauče kako da žive sa starim predmetima, a ne samo da ih poseduju. Takođe, rastu interesovanja za kvalitetnu, etičku restauraciju, a ne agresivno „ulepšavanje“. Moj cilj za 2026. je da radim selektivnije, sa predmetima koji imaju jasnu istoriju i vrednost. Želim da razvijem prepoznatljiv rukopis u restauraciji i jaču kolekcionarsku celinu. Dugoročno, cilj mi je da ostavim trag kao čuvar, a ne samo kao trgovac ili zanatlija.
Miloš: Svaka nova šansa u mom poslu predstavlja priliku da se otkrije predmet čija priča još nije u potpunosti spoznata, bilo da je reč o ikoni, antikvitetu ili vrednoj dokumentaciji. Takvi susreti omogućavaju spoj znanja, strasti i odgovornosti prema kulturnom nasleđu, ali i saradnju sa kolekcionarima, muzejima i institucijama koje traže pouzdanog tumača i čuvara umetnosti. Važan deo mojih ciljeva su projekti restauracije i edukacije. U 2026. godini planiram da proširim istraživački rad i edukativne programe kroz Artija.org, kako bi razumevanje vrednosti kulturnog nasleđa bilo dostupno širem krugu ljudi. Šansa u ovom poslu uvek podrazumeva i odgovornost da se umetnost i istorija sačuvaju i učine relevantnim za buduće generacije.
