PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: TATJANA LEČIĆ i JELENA BOJANIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Njih dve su umetnice, prijateljice, saradnice. Upoznale su se na umetničkoj koloniji i od tada kreće povezivanje na mnogim nivoima. Stvaraju zajedno, a spojilo ih je slikarstvo i svila. Motivi su priroda, um, čovek. One su „DoubleTrouble“, umetnost koja se nosi. Jeja i Tanja.
Tatjana Lečić je rođena u Loznici. Studije slikarstva završila je u Beogradu, gde i dalje živi i kao samostalni umetnik se bavi umetničkim radom. Bila je učesnik nekoliko rezidencijalnih programa u inostranstvu i izlagala na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i širom sveta. Takođe je učestvovala na likovnim radionicama i kolonijama.
Jelena Bojanić je rođena 1976. u Istoku. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu umetnosti u Prištini, odsek slikarstvo, u klasi profesora Hilmije Ćatovića. Učestvovala je u rezidencijama, likovnim kolonijama i radionicama, izlagala na više grupnih i samostalnih izložbi u inostranstvu i kod nas. Živi i radi u Beogradu.
Šta vam je donelo slikanje na svili i zašto baš svila?
Jelena, Tatjana: Volimo svilu zbog njene nežnosti i providnosti, ali i izdržljivosti i postojanosti. Ona nam svojom strukturom pomaže da svedemo i pojednostavimo formu do njene suštine. Svila svojom providnošću i nežnošću omogućava stvaranje uvek novih vizija, jer se kroz njena preklapanja dobijaju potpuno nove slike i daje nam mnogo više mogućnosti interpretacije.
Koje teme obrađujete svojom četkicom i bojama?
Tatjana: U poslednje vreme uglavnom se bavim prirodom, odnosno svojim doživljajem prirode. Na slikama prikazujem segmente prirode kroz korišćenje delikatnosti i prozračnosti svile i akvarela, a pod uticajem svetlosti i senke. Naturalni motivi su pretočeni u slike na svili i nastali su konstantnim analiziranjem prirode i nekom vrstom interakcije sa njom. Zahvaljujući materijalu koji koristim dobijaju se forme i oblici koji samo nagoveštavaju prepoznavanje prizora. Oni nisu ni potpuno čitljivi ni istinski apstraktni.
Jelena: Čovek kao večita inspiracija. Interesuju me dubine čovekovog uma, podsvest, ono nesvesno kod čoveka. Pokušavam da putem nesvesnog postanem svesna šta se to krije u dubini čovekove duše i uma.
Koliko rad u kolonijama ili nekom rezidencijalom programu doprinosi daljem razvoju umetnika i sagledavanju novih stvari i dubokom promišljanju?
Jelena, Tatjana: Rad u različitim ili novim uslovima, likovnim kolonijama ili rezidencijalnim programima, omogućava da prepoznamo ili osvestimo i neke nove veštine koje su nam potrebne za napredovanje našeg umetničkog delovanja. Iako iza nastanka svake slike stoji duboko promišljanje, nova umetnička rešenja mogu se postići i kroz proces saradnje i razgovora sa kolegama različitog porekla i pristupa umetnosti, a ideje jasnije artikulisati. Sva ta iskustva samo doprinose našem umetničkom izražavanju.
Oslikavanje skulpture od svile ili kada se svila proglasi skulpturom. Koliko je svila krotka i protočna u izražaju umetnika?
Jelena, Tatjana: Slike na svili, instalacije ili oslikani odevni predmeti, u zavisnosti od načina na koji su izloženi, mogu da se okarakterišu kao ambijentalna postavka. Ako je u pitanju odevni predmet, on postaje skulptura. Ta oslikana skulptura može biti i nosiva u svakodnevnom životu. Možete je dodirnuti, osetiti, čuti ako prođete dovoljno blizu nje, a posmatranjem iz različitih uglova je vidite i doživite na potpuno drugačiji način.
Slike, odnosno sklulpture na svili u izložbenom prostoru imaju neku vrstu lakoće i prozračnosti kao instalacija koja se blago vijori. Koliko sam materijal doprinosi umetničkoj priči koju oslikavaš?
Jelena, Tatjana: Svila je materijal koji omogućava da se na različite načine postavlja u prostor, a svojom transparetnošću, kroz koju prolazi svetlo; prirodno ili veštačko, u kombinaciji sa bojama, stvara uvek nove slike i vizure u zavisnosti od prostorne i vremenske situacije. Posmatrač, krećući se oko tih instalacija, tj. skulptura stvara blage struje vazduha u prostoru i time pomara materijal. Dok prolazi pored njih, namerno ili slučajno može da ih dodirne i oseti njihovu nežnost i lakoću. Kako vazduh u prostoriji cirkuliše, instalacija se menja i pokreće, stvara se nova slika ili novi svet pokretnih slika.
Kakav je vaš pristup radu na svili? Čini se da vam je poetika potpuno različita, ali da se taj kontrast ipak vezuje u nekom smislu.
Tanja: Svila je nežna, tanana, mekana, ali i izdržljiva i čvrsta, i omogućava da se na raznovrsne načine tretira i oslikava. Različite vrste svile utiču na način oslikavanja. Jako volim akvarel kao tehniku, a rad na svili mi je i zbog toga blizak. Ta razlivanja i preklapanja boja i prisutnost momenta greške u stvaranju koji doprinose nekoj vrsti spontanosti i svežine. Delikatnost i prozračnost svile takođe pridonose i kreiranju tih nežnih i sofisticiranih slika.
Jelena: Tokom sudara te dve naše različite poetike, dolazi do spoja nespojivog, do stvaranja sasvim novog sveta koji dobija i sasvim novu dimeziju zahvaljujući materijalu na kom on nastaje, a to je svila. Nastaje novi harmoničan svet – pokretna slika.
Kako vidite vašu saradnju i stvaranje tih svilenih skulptura koje osvajaju sve?
Jelena, Tatjana: Obe slikamo na svili i u jednom momentu smo shvatile da bi se tim slikama na svili mogla dati nova vrsta interpretacije, kao i primene. Slike postaju skulpture, odnosno slike na odevnim predmetima i tako se na neki način transformišu i uvlače u svakodnevnicu. Iz takve interpretacije, stvorile smo i mali brend DoubleTrouble uz koji pokušavamo da unesemo dodir umetnosti u svakodnevnicu, kreirajući bezvremensku, ručno slikanu unikatnu svilenu odeću za ljubitelje umetnosti, a uz potpuno različite poetike slikanja.
Da li je TROUBLE nešto što vas prati u vašem radu?
Jelena, Tatjana: Uvek… i kad pomislimo da ništa ne može da krene kako ne treba, uvek nas podseti da je tu. Otud i naziv DoubleTrouble.
Koji je vaš naredni zajednički korak?
Jelena, Tatjana: Pokušaćemo da naš rad bude malo vidljiviji i dostupniji publici, kao i konzumentima. Zajednički korak, cilj ili misija, kako god to nazvali, nam je da osvestimo žene da one ne kupuju, ne nose samo komad svile, već malo unikatno umetničko delo. I da to umetničko delo odšeta po mogućstvu u neki drugi deo sveta, upozna druge kulture.
Tema februarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Deset godina”. Ovo je rođendanski broj i sve što slavlje nosi je iskazano u ovom izdanju. Koliko je važno da umetnici imaju prostora da izraze misli o svojim radovima i prezentuju ih svetu?
Jelena, Tatjana: Mislimo da su komunikacija sa publikom i prezentacija jako važne. Često je prostora za prezentovanje umetnika jako malo, pa neke stvari ostanu i nedorečene ili neshvaćene, nedovoljno propraćene. Na sreću, postoje ljudi i mediji koji pokušavaju da oslušnu, razumeju i prenesu ljudima misao umetnika i svet umetnosti na najbolji mogući način. RYL magazin je uspešan u toj misiji, tako da srećan vam rođendan, sa željom da i dalje prezentujete umetnost i lepotu. I hvala.
