PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJA: STEFAN SOKOLOVSKI
Ja pripadam generaciji između dva veka! Odrasla u 20. veku, a veliki deo živim u 21. veku! Moja pozicija je jedinstvena i specifična. U detinjstvu i mladosti sam doživela vreme bez interneta, mobilnih telefona i globalizacije u današnjem obliku. U zrelom dobu sam svedok (i učesnik) digitalne revolucije, društvenih mreža, novih tehnologija i promenjenih društvenih normi. Mi često imamo dvostruki identitet — čvrste temelje analogne ere i sposobnost prilagođavanja digitalnoj. Ja sam i Jugoslovenka, i Srpkinja, i Mađarica, i nomad, i žena sveta! Ja govorim jezike oba sveta — i analognog i digitalnog! Prilagođavam se brzinom zvuka, bez gubljenja suštine onoga što jesam. Pripadam svim svetovima, kao i oni meni! Mogu biti šta god poželim, jer mi to dozvoljava vek i konteksti života.
A sve to nekada nisam mogla. Bila sam mala i uplašena, introvertna. Plašili su me nepoznati putevi, mrak, sve što je bilo tajno i skriveno. Ta mala devočica je bila usamljena u svojim strahovima, ali sigurna u sebe. To je izdvajalo. Njeno poverenje u sebe i svoje kvalitete. Koračala je korak po korak i upoznavala svet velikim očima i hrabrošću da zakorači u nepoznato, nesigurno i nadasve drugačije. Pratila je svoju intuiciju, oči koje su tražile šarenolike pajzaže i srce koje je kucalo najlepše otkucaje u susretu sa drugačijim. Iako zatvorena, volela je da stane ispred svoje publike, članova porodice, kojima je imitirala našu veliku glumicu Seku Sablić u njenim monolozima o muškarcima. Imala je mikrofon i snimala samu sebe dok govori poeziju, a potom slušala tonski zapis na kaseti. Mogla je biti glumica, volela je scenu. Onda je na red sasvim slučajno došao radio i sve ono što je ona bila sručilo se na tom radiju na kojem se otvorila i porasla. Ta mala uplašena devojčica gazila je sigurno svojom stazom i vredno radila na sebi.
Dear little ME, evo sada da ti kažem — ne boj se svojih snova, jer oni nisu preveliki za tebe. Ne boj se ni svojih suza, jer je tu osnov za tvoju snagu. Znam da nisi svesna sebe i svojih kvaliteta, ali veruj mi — budi. Ljudi će dolaziti i odlaziti, neki će te voleti, neki te neće razumeti, ali ne zaboravi da si ti jedina koja ostaješ zauvek sebi.
Ono što ti sada izgleda kao kraj, jednog dana biće samo lekcija. Ono što je sada sitnica, biće uskoro samo uspomena. Tvoje srce i duša su tvoje svetlo — čuvaj ih i hrabro prati svaki ritam.
Život nije što i polje preći, on nije lagan, ali je vredan pričanja. Budi strpljiva sa sobom. Bićeš dobro. To strpljenje je tvoja najveća životna lekcija. A znaš — sve se dočeka.
I zato sve te vekove koje si pomešala u sebi — čuvaj. Oni su pravi vodiči i bogatstvo za nešto daleko i novo što tek dolazi. Ne brini se za ono što je na putu, jer put je tvoj.
Ja starija ne verujem da sa ove pozicije vlasnice i glavne i odgovorne urednice pričam svojoj maloj Miji koja je bila strpljiva da izraste u ovo što danas jeste. Ona nije mogla ni u najluđim snovima da zamisli da će ova velika Mia proći veliku patnju, ali i veliku sreću da danas bude ne nužno savršena, ne nužno bez rana, ali ona koja ima mudrost u pogledu.
Posle svega, ona izrasta u ženu koja u sebi nosi dete koje sanja, majku koja prašta, ratnicu koja brani, mudricu koja zna da ćuti kada reči nisu potrebne. Ona izrasta u celinu.
Dear little ME, veruj mi, voli sebe tiho i znaj — sve to jesi i što ćeš tek postati, već je dovoljno.
Tvoj starija JA, Anima Mundi
