PIŠE: MARKO MILIĆ
Bili smo nas četvorica u Amsterdamu na nekom slobodnom produženom vikendu. Radili smo non stop prethodnih dana u našem gradu gde smo boravili pa nam je sloboda u par dana bila preko potrebna kao izduvni ventil ka zadovoljenju unutrašnjeg bića. Unutrašnja potreba. Razumećete.
Vraćali smo se posle vikenda, preko ravnice Holandije i kao pitanje se pojavi daj da svratimo još negde. Ispred nas se zadesio Hag. Zapravo više se nismo mogli voziti autom. Uticaj grada iza nas u prethodnim danima i svih stvari koje smo mogli da konzumiramo u istom.
Spavali smo u malom hotelu. Probudih se ujutru pre svih drugara. Miris koji je bio u sobi može se prepričavati danima, nisam hteo da ih budim. Pokrenuo sam se pažljivo i veoma tiho ka izlazu iz sobe. Nisam nikog probudio.
Ispred me je sačekao stariji gospodin koji mi je otvorio vrata pri izlasku. Imao je odelo od predhodne noći kada smo ulazili u hotel. Zapazio sam neku fleku nastalu od hrane na levo reveru pri ulasku, to isto odelo je ujutru obukao, razumem ga, uniforma.
Ulica kao i sve ulice, kaldrma, asfalt i po koja zgrada od cigala sa strane.
Sedoh u mali lokal nadomak hotela. Kafa i neki sok gazirani potreban u tom trenutku. Kelnerica užurbana. Ljudi su žurili na posao. Zapao mi neki gospodin za oko, delovao mi kao da je zakasnisnio na autobus, stalno se okretao sa ne baš lepo navezanom kravatom. Prošla je i neka ekipa koja je sigurno bila na nekoj žurci posle žurke. Kafa je bila dobra, jaka i puna ukusa. Zapazio sam neku belu zgradu ispred sa nekim nazivom na M. Bila je nekako fina i bela iz drugog vremena. Bilo je neko obezbeđenje ispred i mali kiosk za karte. Odlučih da uđem unutra, ionako moja ekipa spava.
Pri ulasku u zgradu je nastupila modernistička arhitekture. Kao da su je renovirali samo unutra. Pošto sam bio među prvima, tog trenutka nije bilo gužve. Slike su bile okačene po zidovima u nenormalnom broju. Tu je stojala i “Anatomija” u jednom prolazu. Zadržah se malo ispred nje. Otvorena ruka ispred profesora je pokazivala gde ide krvotok kroz ruku, posmatrači sa poznatim jednim licem su posmatrali pokaznu vežbu.
Zapazih jednu devojčicu sa bakom u prelepoj haljini koje samo devojčice imaju, baka joj je pričala na poznatom italijanskom jeziku Ili što bi mi preveli budi mirna posle ideš na sladoled a sad malo da ti pokazem šta sve ima u ovoj zgradi.
U tom prolasku sa još par ljudi okolo koji su ušli posle mene, privuče mi pažnju jedan pogled, nije se smešio, onako ispod radara zapazih mesečev odbleska nepravilnog oblika na njenom uvetu, kao da je nešto govorila bez reči, plava kosa joj je padala iza ramena sa nekom plavom maramom okolo iste, nije bila neka ekspresija nego se jednostavno pokazivala u tom trenutku. Stao sam da je dobro osmotrim , pogled mi je bio na detalju koji je bio mimo svega. Lepa bela biserna mindjuša. Gledala je nas prolaznike.
Drugari su zvali, morao sam da krenem dalje, put je bio ispred nas, sa svim mojim mislima o pogledom devojke koja je iza ostala da i dalje posmatra slučajne prolaznike.
