PIŠE: VLADIMIR CEROVIĆ
“I have a dream”, kultna rečenica Martina Lutera Kinga Juniora, koju veći deo današnjeg sveta poznaje iako je izgovorena pre gotovo 60 godina. Svi imamo svoje snove kao i ti, dragi čitaoče ovih redova.
Ali ovaj tekst govori o nečemu malo drugačijem. Da li san ima TEBE? Polako pročitajte ovu rečenicu. SAN IMA MENE? O čemu se tu radi? Kako san da ima mene, bre? Zar ne sanjam ja? Moj san je da jedem jagode sa šlagom.
Kako sad da okrenem to? Dragi prijatelju, polako pročitaj tu rečenicu, oljušti je do kraja i probaj. Ukus je potpuno drugačiji od očekivanog.
Bejaše to 1990. godine u Makarskoj. Jednog majskog dana sam se zatekao na plaži potpuno sam. Dan je bio prelep, more veselo, a vitar puše. Rekoh sebi – upij ove mirise, zvuk i celokupnu sliku memoriši. Kad god budeš imao neki loš trenutak, dođi ovde – i dolazio sam. San se uvek nadograđuje i razvija, kao kod mene, tako i kod svakoga od nas.
April 2022. i odlazak u Hilandar. Uvek se zapitamo koji je pravi trenutak za odlazak tamo. Ne pitaj se, sam će ti se desiti. Samo putovanje donosi pregršt zanimljivih trenutaka. Dolazak u Jerisos pred svitanje. Kažu da je noć najtamnija pred svitanje, ali izlazak sunca iznad Egejskog mora je božanstven. Ukrcavamo se na brod i plovimo ka duhovnosti srpskog naroda. Doček u manastiru je lep i smeran. Sve oko vas miriše i budi divan ljudski osećaj pripadnosti i ponosa.
Rečima je stvarno teško dočarati osećaj ulaska u hram na jutarnju službu. Zakoračih u istoriju. Sunce još svanulo nije, tišina odzvanja. Jedan od monaha čita Bibliju uz sveću koja polako dogoreva. Stojim i slušam pojanje hilandarskih monaha koje vas vodi u jedan novi svet. Za vreme službe koja traje satima, sami ste sa sobom i Svevišnjim. Ja sam plakao, smejao se tiho i protrčao kroz svoj život. Sviće i sunce polako stidljivo ulazi u manastir dok se čuje cvrkut ptica, miran i usklađen.
Sledi ručak u trpezariji iz 14. veka gde hleb delite sa monasima i obedujete skromno ali sadržajno. Izlazak iz trpezarije je nestvaran jer vas svi monasi pozdravljaju.
Hilandar poseduje duhovnost, istoriju, umetnost, geografiju, književnost i sve to na jednom mestu.
Ovo je moje mesto kome ću se vraćati ne samo kad budem imao prepreke u životu, nego i kad budem srećan. Moj osećaj posle povratka sa Svete gore je unutrašnji mir koji ću opisati stvarnim rečima jednog dijaloga.
Prijatelj me je upitao: „Kako ti je bilo na Hilandaru?“
Moj odgovor ga je slatko nasmejao, ali samo na trenutak.
Rekoh mu: “Narednog dana sam išao na sastanak u centar grada i parking sam tražio četrdeset minuta i uopšte se nisam nervirao. To je Hilandar. Ptičice čiji me je cvrkut tamo pratio, dočekale su me ispred mog prozora lepim pojem. Znakovi pored puta su uvek tu, samo ih treba prepoznati.”
Probajte da podelite svoj san sa pravim ljudima.
Moj san je bio da odem tamo, ali sad taj SAN IMA MENE!
